Uvek je bilo nekog ko tvrdi da je „opet i nepravedno“ stavljen da radi za Novu godinu, prvi januar ili Božić. A večita borba i podela je bila između ovih „zdecom“ i „bezdece“.
– Eno, ječi ceo sprat kao da niko nikad nije dežurao za Novu godinu. Propašće joj termin kod kozmetičarke za trepavice, mož’ misliti! Digla revoluciju, a šta joj fali, pa i mi smo isto tako radile!
U hodniku firme se brzo i ne baš kroz šapat prepričavala drama „odozgo“. Radnica meseca oktobra, dvadesetšestogodišnja Nina Andrić demonstrativno se popela na razgovor kod šefa i rečima kafe kuvarice Mire – „razbucala rukovodstvo“.
Svi su čuli šta mlada nada ima da kaže i „dosta je više ćutala“.
Doslovno, Nina je upotrebila te iste reči:
– Dosta sam ja ćutala! Radnica meseca oktobra, znate šta?! Pa nisam ja to postala zato što NISAM radila! Nema te radne subote koju mi niste dodelili. Nema tog produženog vikenda koji sam ja iskoristila. Kad god je neko otišao na bolovanje, ko ga je menjao? Pa Nina! I sad 31. decembar druga smena da radi Nina, e pa ne može! Zašto ne radi Olivera, na primer?
– Pa koleginice, nemojte tako, koleginica Olja ima malu decu, lepo je da bude kod kuće sa porodicom. Nastojimo da svaki radnik bude zadovoljan…
– Ima malu decu, e tu sam Vas čekala, je l’ to znači da samo mala deca u ovoj firmi imaju pravo na doček Nove godine?! A mi što nemamo decu, da se slikamo! Šefe, što ne ostanete Vi da radite drugu smenu, ako vam je toliko stalo da svi budemo zadovoljni u firmi?!
E sad je obr’o bostan, pomislila je kafe kuvarica Mira, pa sjurila do kancelarije pored da prenese dalje.
Zdecom i bezdece
Našao se u nebranom grožđu, rekle su starije kolege. Ovo nije bilo dosad. Nezadovoljstvo, ogovaranje, gurkanje u hodniku ispred rasporeda rada za praznike – da, bilo je neizbežno, uvek je bilo nekog ko tvrdi da je „opet i nepravedno“ stavljen da radi za Novu godinu, prvi januar ili Božić.
A večita borba i podela je bila između ovih „zdecom“ i „bezdece“.
Nije se moglo tačno izmeriti ko tu ima više prava na slobodne sate i dane i kome je Nova godina više Nova godina. Da l’ da se majke puste da jednom u godini barem odahnu u krugu porodice ili da i ljudi bez dece imaju pravo na svoj život?
Napetost bi rasla u toj poslednjoj radnoj nedelji u godini do usijanja, al’ sve bi se brzo i lako zaboravilo do Jovanjdana – kako ko donosi kolače, ostatke pečenja i ruske salate „za srećan početak godine i nove radne pobede u kolektivu“.
Ali da se javno digne glas – ne glas, ovakva revolucija – toga, bogami, nije bilo.
– I onda se Olivera popela u upravu, jer joj je neko rekao da ova mala protiv nje, pa da vidiš karambol! Nije bilo baš čupanja kose, ali znate već. Šta ti imaš protiv mene, pitala je Olja, a ova trepka pa kaže: nemam ja protiv tebe lično ništa, ali imam zakazano, razumeš! Menjala sam te prošlog meseca kad ti se dete razbolelo, menjala sam te kad si malog spremala za rekreativnu, radila sam umesto tebe tri subote u oktobru, i šta mi je nagrada?!
A ova joj kaže: nisam te ja terala da me menjaš, nisam ja birala da mi se dete razboli. Zar nije pošteno da budem taj dan sa decom, treba da spremim večeru, da ih obadujem, a ne da dođem mrtva umorna u osam uveče kući?
Na šta ova dodaje: A je l’ pošteno da ja idem nedoterana na proslavu?!
Uporedila vreme sa decom sa terminom kod kozmetičarke, ccc.
Pa je l’ ona kriva što nema nikog, hoće da se provede, mlada je.
A vala kao da ne može da zakaže te trepavice i šminku prepodne nego baš pred proslavu?!
Pa i Olja bi mogla dan pre da pripremi nešto, a ne da sve ostavi za 31.
E neka je neko konačno rekao!
Ma šta se buni, bolje bi joj bilo da se uda!
E da, baš me zanima koju bi tad pesmu pevala!
Koleginice, što ste nakraj srca?
Hodnici su se ugibali pod zaprepašćenjima, različitim mišljenjima i stavovima, dok su se dve žene borile – svaka za svoje pravo da provede (pret)praznični dan onako kako želi.
– ‘Ajte, sada, nemoj da ste nakraj srca. Radite drugu smenu, kao što je dogovoreno, pa izađite malo ranije, šta da Vam kažem. Eto i Vama će sigurno koleginica Olja izaći u susret.
Naizgled pomirene dve strane izašle su iz šefove kancelarije. Problem nije rešen, samo se prašina što se digla gurnula još malo pod tepih.
Mira je raznosila kafe kao nikad u toj radnoj godini –kad nastane cirkus i ljudska papazjanija dostigne svoj vrhunac – to ipak zaslužuje da se priča. Znala je, ipak, da će brzo to da splasne, pa će još brže da se zaboravi, a da se nikakvo pametno a ni trajno rešenje ne nađe. Pa ponovo isto tamo oko Uskrsa i za 1. maj.
Dok je šef brisao oznojeno čelo maramicom, kao u američkom filmu (pomislila je sažaljivo Mira) na trenutak je pomislila: eh jadničak, kad bih mogla da mu pomognem. Al’ odmah u sledeći mah, setila se da je isti taj „nesnađeni šef“ već uplatio zimovanje na Kopaoniku i da će u rano jutro 31. decembra krenuti svojim džipom na zasluženi odmor.
Zbog toga mu je poslužila kafu i samo se stidljivo nasmešila kad je rekao:
Vide li, ovo, moja Miro?! Možda Možda bih mogao dogodine da istaknem raspored rada 31. ujutro, da izbegnem ovu novogodišnju predstavu.
Piše: Srbijanka Stanković
