– Мама, за шта су ови лекови? – За добро расположење, сине…

Ово ће бити један врло кратак текст о нервозној мами. О мами која има много посла. Мами коју чекају судови, веш, мејлови на које није стигла да одговори, обавезе које одлаже јер није хоботница.

Ох, да, тата је ту, не брините. Али и уз његово равноправно учешће у свим пословима, и радно време од осам и више сати, мама која је одлучила да буде предузетница, па још и да ради од куће, пре или касније доћи ће у ситуацију да доживи нешто слично овој мојој причи.

Машина за веш је опрала другу туру данас, а по овим температурама он се суши брже на сунцу него у машини за сушење. Хм, могла бих и трећи пут да је укључим, да коначно угледам дно корпе… А и не сећам се кад је последњи пут овај његов (мужев, прим. аут.) ранац за лап-топ опран.

Крећем да празним ранац. Каблови, пуњачи, слушалице, токени, чак и један CD који одавно немамо на ком уређају ни да репродукујемо. Папирићи разни и – једна табла са таблетицама. Погледам шта пише. Аха, сећам се. То му је интерниста дао неки лек за умирење на биљној бази, кад је имао стресан период на послу. Попио је три и табла стоји. Вероватно је и рок трајања изашао. Све стављам на сто и утом у собу улази мој шестогодишњи син. Као по команди, хвата се за таблу с лековима.

– Мама, шта је ово?

Бацам поглед док припремам веш и одсутно одговарам:

– То су неки татини лекови, остави, није за децу.

– А шта ће тати то? Је л’ болестан?

– Ма није болестан…

– Па за шта су онда ови лекови?

Стајем и размишљам како да сад то објасним…

– То су лекови за лепо расположење… (е, браво Сања, сад ће у вртићу рећи да тата пије лекове за лепо расположење, а то ће баш лепо звучати…)

Гледа ме на тренутак, а потом одлучује да ме полије кофом хладне воде:

– Мама, а зашто ти не пијеш те лекове?

У тренутку нисам знала да ли да се насмејем или да се озбиљно забринем. Пошто одговор на питање нисам имала, одлучила сам се за ово прво. Насмејала сам се, оставила веш и питала га шта би хтео да радимо. Баш у том тренутку, баш тад.

Јер, неке лекције дођу саме, из ведра неба, кад им се најмање надамо. Из њих највише научимо.