Књижевност је од својих зачетака била простор у коме се обликује колективна савест друштва, али и глас оних који су у стварности лишени права да говоре. Кроз романе различитих епоха, језика и култура, писци су документовали, осудили и разоткрили неправду, институционално насиље, друштвену дискриминацију и немоћ појединца пред системом. Књижевност је тако постала, кроз уметнички израз, својеврсно оруђе отпора. У том смислу, бројна велика дела светске књижевности могу се читати и као снажни заговорници људских права.
Роман америчке књижевнице Харијет Бичер Стоу „Чича Томина колиба“ из темеља је потресао америчку јавност средином 19. века, директно доприневши укидању ропства. Уместо политичког памфлета, кроз судбину једног потчињеног, тихог човека и кроз Томину моралну величину – раскринкана је бруталност ропства и равнодушност оних који су га посматрали са стране. Упркос извесним слабостима овог романа на естетском плану, књижевност овде постаје средство мобилизације савести.
Чувен је лектирни роман „Оливер Твист“ Чарлса Дикенса, који кроз лик сирочета приказује институционалну неправду над децом, сиромашнима и слабима у викторијанској Енглеској. Дикенс је у многим делима указивао на загађени спој закона и класног интереса, где систем штити моћне и кажњава слабе и немоћне.
Француски писац Виктор Иго је своје романе, између осталог, доживљавао и као вид социјалне борбе. „Јадници“ су химна достојанству презрених, али и оптужница против правосуђа које кажњава беду уместо неправде. „Звонар Богородичне цркве“ пак показује друштвену искључивост и осуђује заједницу која одбацује због различитости. Иго је писао против закона који у себи не садрже правду и друштва које нема саосећања.
Емил Зола је утемељио натуралистичку школу, али и књижевност као облик друштвене интервенције. „Нана“ разоткрива лицемерје буржоаског морала и двоструке стандарде према женама, док „Жерминал“ улази у утробу класне борбе – кроз живот рудара, приказујући како неправда постаје систем, а беда наслеђе.
Од „На западу ништа ново“ до „Искре живота“ Ерих Марија Ремарк људску патњу приказује као средишњу истину рата. Његови јунаци лишени су идеологије, застава и патетике – оно што остаје јесте бол, понижење, губитак смисла. Ремаркова књижевност, уместо извикивања парола, моли за разумевање. Она разголићује рат као облик трајне повреде људског права на живот, на душевни мир, на будућност.
Први велики дистопијски роман 20. века био је „Ми“ Јевгенија Замјатина. Он пише о друштву у коме индивидуа не постоји – сви су сведени на бројеве, љубав је патологија, а слобода девијација. У том свету, право на приватност, идентитет, сумњу и грешку – све је укинуто зарад реда. Књига је била забрањена у СССР-у, што само потврђује њену субверзивну снагу у одбрани елементарних људских права.
Код Олдуса Хакслија у „Врлом новом свету“ дикатура није батина, већ еуфорија. У његовом „савршеном“ свету сви су задовољни, али нико није слободан. Људи су изманипулисани од рођења, без бола – али и без истине, без уметности, без личног избора. Роман, поред осталог, упозорава да људска права могу бити укинута и без репресије, ако се одузме смисао.
Међу најзначајнијим романима који се директно баве судском и друштвеном неправдом издваја се „Убити птицу ругалицу“ (Харпер Ли), у коме се кроз очи детета приказује расизам америчког Југа и неправда према невином Афроамериканцу оптуженом за силовање. Суђење Тому Робинсону постаје парадигматски пример монтираног процеса, где предрасуде надјачавају чињенице, а систем издаје оно што би требало да штити.
Слично томе, „Невидљиви човек“ Ралфа Елисона приказује невидљивост Афроамериканаца у америчком друштву. Иако не користи језик права експлицитно, роман кроз дубоку психолошку интроспекцију приповедача разоткрива вишеслојну дискриминацију која појединца гура у анонимност и обесправљеност.
„Плодови гнева“ Џона Стајнбека сведоче о економском насиљу, миграцији и дехуманизацији сиромашних током Велике депресије. Породица Џоуд, иако фикционална, постаје симбол страдања милиона обесправљених радника којима правни систем не пружа никакву заштиту. Њихова борба за елементарно достојанство указује на класне неједнакости као основни облик кршења људских права.
У европском контексту, „Записи из мртвог дома“ Фјодора Достојевског (то није роман) и „Архипелаг Гулаг“ Александра Солжењицина разоткривају механизме политичке репресије и системског насиља у царском и совјетском затворском систему. Код Достојевског, затвор постаје простор унутрашње рефлексије и моралног искупљења, док код Солжењицина представља големо сведочанство о историјском злочину — документарно-фикционални запис о неправди као структурној особини једног режима.
У том низу треба поменути и „Приче са Колиме“ Варлаама Шаламова, које готово документаристички, кроз хладан и огољен стил, приказују свакодневну суровост и потпуни распад етике у условима концентрационих логора. Права човека се овде не помињу — јер их нема. Човек је сведен на нагон и наду у преживљавање.
За роман „Доктор Живаго“ Бориса Пастернака може се рећи да не тематизује људска права кроз директну социјалну борбу (мада има и тога), већ много суптилније – кроз борбу за очување личне слободе, истине и духовног интегритета у времену када идеологија покушава да затре све што је лично, неуподобиво, истинито. У контексту тезе да књижевност делује кроз савест, а не кроз институције, „Доктор Живаго“ је пример врхунске уметности која не издаје ни истину ни човека, чак и када је цена за то – ћутање, прогон или заборав.
Роман „Вољена“ америчке књижевнице и нобеловке, Тони Морисон, осветљава трагичну последицу ропства — немогућност потлачених да и у слободи пронађу мир. Право на тело, на сећање, на достојанство, постаје срж романа у коме мајка убија своје дете да га поштеди ропства. Ова радикална одлука постаје крик немоћи у свету без емпатије.
„Лет изнад кукавичјег гнезда“ Кена Кизија разоткрива репресију унутар психијатријских институција, где се људска права бришу под маском терапије и нормализације. Главни јунак, бунтовни Мекмарфи, бива физички уништен, али његов отпор ипак отвара могућност да и међу пораженима опстане људско достојанство.
У жанровском смислу, и „Паклена поморанџа“ Ентонија Барџеса преиспитује право на слободну вољу. Иако протагониста чини злочине, насилна рехабилитација од стране државе отвара морално питање: да ли се људско право може одузети чак и злочинцу, и ко има власт да мења човекову свест?
Монтирани процеси и затворске неправде у романима (мемоарима) као што су „Лептир“ Анрија Шаријера и „Бекство из Шошенка“ (Стивен Кинг) тематизују затвор као простор борбе за људско достојанство, али и као метафору затворености дела друштва у ригидне, репресивне системе.
Чеслав Милош, песник, есејиста и мислилац, сведочио је о тоталитаризму. У „Заробљеном уму“ анализира како се интелектуалци одричу савести зарад каријере и „вишег циља“. Милош брани право на сумњу, на истину, на личну одговорност. Његова књижевност је борба за интегритет појединца у свету догме.
Милан Кундера пише о забораву, о идеолошком насиљу над интимом, о телу и сећању као последњим границама отпора. У „Неподношљивој лакоћи постојања“ показује како режими не убијају само тела, већ и успомене, љубави, могућности да се буде свој. Код Кундере су људска права повезана са правом на приватну мисао, на грешку, на тиху побуну.
Поред наведених, у корпус светски познатих романа који критички промишљају људска права могли би се укључити и:
„Слушкињина прича“ Маргарет Атвуд – феминистички дистопијски роман који приказује тоталитарну контролу женског тела;
„1984“ Џорџа Орвела – алегорију о надзору, лажи и потпуном нестанку приватности и слободе;
„Процес“ Франца Кафке – симбол бирократске и судске апсурдности где појединац не зна ни за шта је оптужен, нити како да се брани;
„Срце таме“ Џозефа Конрада – кроз колонијални контекст преиспитује империјалистичку моћ, расизам и моралну декаденцију Европе.
СЕЋАЊЕ, ИСТИНА И ЛИТЕРАТУРА: ХОЛОКАУСТ У РОМАНИМА О ЉУДСКИМ ПРАВИМА
У оквиру књижевности која се бави темом људских права, посебно место заузимају дела која се суочавају са траумом Холокауста — једног од најмрачнијих периода у историји човечанства. У питању су романи и мемоари који документују злочине над Јеврејима током Другог светског рата, али и постављају најдубља етичка, филозофска и хуманистичка питања о злу, одговорности, ћутању света и достојанству човека суоченог са истребљењем.
„Шиндлерова листа“ Томаса Кенилија, иако дело фикционализоване стварности, темељи се на истинитој причи о Оскару Шиндлеру, немачком индустријалцу који је спасио више од хиљаду Јевреја од сигурне смрти. Овај роман истиче парадокс људскости у нељудском систему, и поставља питање моралне одлуке појединца насупрот монструозне машине злочина.
Али још снажнији су аутентични гласови јеврејских аутора, преживелих сведока Холокауста, који су своје књижевно сведочанство претворили у трајни апел савести.
Примо Леви, италијански Јеврејин, хемичар и писац, у књизи „Зар је то човек?“ (Se questo è un uomo) даје сведочанство о логору Аушвиц које није ни фикција ни чиста аутобиографија, већ документарност са литерарним дубинама. Његов наративни тон није патетичан, већ аналитички, готово стоички, а управо у тој суздржаности лежи снага.
Ели Визел, добитник Нобелове награде за мир, у мемоарском роману „Ноћ“ (Night) пише о детињству прекинутом депортацијом, о доласку у логор, смрти оца, и тишини Бога. Визел не нуди одговоре, већ нас приморава да гледамо у лице ужаса и да поставимо питање шта остаје од човека када нестане вера, језик, породица и дом.
Имре Кертес, мађарски писац и такође нобеловац, у роману „Човек без судбине“ или како се некад преводи „Бесудбинство“ (Sorstalanság) користи аутсајдерски поглед адолесцента који наивно и помало дистанцирано посматра своје логорско искуство. Управо та дистанца и привидна равнодушност откривају дубину трагедије — у свету где су монструозне ствари постале нормалне.
Не можемо заобићи ни Виктора Франкла, психијатра и логораша, који у књизи „Човекова потрага за смислом“ (Man’s Search for Meaning) не пише роман, већ аутобиографску филозофску медитацију, али са наративним квалитетима романа. Његова тврдња да човек може преживети све ако пронађе смисао, остаје једно од најснажнијих сведочанстава о духовном отпору у нељудским условима.
У оквиру фикције, Џонатан Сафран Фор у роману „Све је осветљено“ (Everything Is Illuminated) покушава да истражи породичну јеврејску прошлост кроз постмодерну нарацију пуну хумора, туге и фрагментисаних идентитета. То је роман генерације која није преживела Холокауст, али носи његово наслеђе.
Такође, неизбежан је и Јурек Бекер, аутор романа „Јаков лажљивац“, он кроз лик човека који измишља вести о напредовању Црвене армије, како би одржао наду код затворених Јевреја, проблематизује право на илузију, лаж и смисао лажне наде пред лицем смрти.
Заједничко свим овим делима јесте да говоре о крајњој граници људскости, о институционализованом злу, о немоћи жртава, али и о малим гестовима отпора, о памћењу као моралном чину, о писању као одговору на заборав.
Књижевност о Холокаусту у исто време је књижевност страдања и позив на будност. У том смислу, она је срце књижевности о људским правима. Јер нигде се тако снажно, болно и универзално не огледа кршење основног људског достојанства као у причама оних који су морали да доказују да имају право да постоје.
Књижевност, дакле, не нуди правне рецепте ни политичка решења. Она не делује кроз институције, већ кроз свест. Њена снага је у саосећању, у приказивању конкретног живота и боли. У том смислу, сваки роман који успе да прикаже неправду — и изазове реакцију читаоца — већ је допринос борби за људска права. У свету у коме закони често не штите, а судови не пресуђују правично, књижевност остаје једно од последњих уточишта савести.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора