Književnost je od svojih začetaka bila prostor u kome se oblikuje kolektivna savest društva, ali i glas onih koji su u stvarnosti lišeni prava da govore. Kroz romane različitih epoha, jezika i kultura, pisci su dokumentovali, osudili i razotkrili nepravdu, institucionalno nasilje, društvenu diskriminaciju i nemoć pojedinca pred sistemom. Književnost je tako postala, kroz umetnički izraz, svojevrsno oruđe otpora. U tom smislu, brojna velika dela svetske književnosti mogu se čitati i kao snažni zagovornici ljudskih prava.
Roman američke književnice Harijet Bičer Stou „Čiča Tomina koliba“ iz temelja je potresao američku javnost sredinom 19. veka, direktno doprinevši ukidanju ropstva. Umesto političkog pamfleta, kroz sudbinu jednog potčinjenog, tihog čoveka i kroz Tominu moralnu veličinu – raskrinkana je brutalnost ropstva i ravnodušnost onih koji su ga posmatrali sa strane. Uprkos izvesnim slabostima ovog romana na estetskom planu, književnost ovde postaje sredstvo mobilizacije savesti.
Čuven je lektirni roman „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa, koji kroz lik siročeta prikazuje institucionalnu nepravdu nad decom, siromašnima i slabima u viktorijanskoj Engleskoj. Dikens je u mnogim delima ukazivao na zagađeni spoj zakona i klasnog interesa, gde sistem štiti moćne i kažnjava slabe i nemoćne.
Francuski pisac Viktor Igo je svoje romane, između ostalog, doživljavao i kao vid socijalne borbe. „Jadnici“ su himna dostojanstvu prezrenih, ali i optužnica protiv pravosuđa koje kažnjava bedu umesto nepravde. „Zvonar Bogorodične crkve“ pak pokazuje društvenu isključivost i osuđuje zajednicu koja odbacuje zbog različitosti. Igo je pisao protiv zakona koji u sebi ne sadrže pravdu i društva koje nema saosećanja.
Emil Zola je utemeljio naturalističku školu, ali i književnost kao oblik društvene intervencije. „Nana“ razotkriva licemerje buržoaskog morala i dvostruke standarde prema ženama, dok „Žerminal“ ulazi u utrobu klasne borbe – kroz život rudara, prikazujući kako nepravda postaje sistem, a beda nasleđe.
Od „Na zapadu ništa novo“ do „Iskre života“ Erih Marija Remark ljudsku patnju prikazuje kao središnju istinu rata. Njegovi junaci lišeni su ideologije, zastava i patetike – ono što ostaje jeste bol, poniženje, gubitak smisla. Remarkova književnost, umesto izvikivanja parola, moli za razumevanje. Ona razgolićuje rat kao oblik trajne povrede ljudskog prava na život, na duševni mir, na budućnost.
Prvi veliki distopijski roman 20. veka bio je „Mi“ Jevgenija Zamjatina. On piše o društvu u kome individua ne postoji – svi su svedeni na brojeve, ljubav je patologija, a sloboda devijacija. U tom svetu, pravo na privatnost, identitet, sumnju i grešku – sve je ukinuto zarad reda. Knjiga je bila zabranjena u SSSR-u, što samo potvrđuje njenu subverzivnu snagu u odbrani elementarnih ljudskih prava.
Kod Oldusa Hakslija u „Vrlom novom svetu“ dikatura nije batina, već euforija. U njegovom „savršenom“ svetu svi su zadovoljni, ali niko nije slobodan. Ljudi su izmanipulisani od rođenja, bez bola – ali i bez istine, bez umetnosti, bez ličnog izbora. Roman, pored ostalog, upozorava da ljudska prava mogu biti ukinuta i bez represije, ako se oduzme smisao.
Među najznačajnijim romanima koji se direktno bave sudskom i društvenom nepravdom izdvaja se „Ubiti pticu rugalicu“ (Harper Li), u kome se kroz oči deteta prikazuje rasizam američkog Juga i nepravda prema nevinom Afroamerikancu optuženom za silovanje. Suđenje Tomu Robinsonu postaje paradigmatski primer montiranog procesa, gde predrasude nadjačavaju činjenice, a sistem izdaje ono što bi trebalo da štiti.
Slično tome, „Nevidljivi čovek“ Ralfa Elisona prikazuje nevidljivost Afroamerikanaca u američkom društvu. Iako ne koristi jezik prava eksplicitno, roman kroz duboku psihološku introspekciju pripovedača razotkriva višeslojnu diskriminaciju koja pojedinca gura u anonimnost i obespravljenost.
„Plodovi gneva“ Džona Stajnbeka svedoče o ekonomskom nasilju, migraciji i dehumanizaciji siromašnih tokom Velike depresije. Porodica Džoud, iako fikcionalna, postaje simbol stradanja miliona obespravljenih radnika kojima pravni sistem ne pruža nikakvu zaštitu. Njihova borba za elementarno dostojanstvo ukazuje na klasne nejednakosti kao osnovni oblik kršenja ljudskih prava.
U evropskom kontekstu, „Zapisi iz mrtvog doma“ Fjodora Dostojevskog (to nije roman) i „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina razotkrivaju mehanizme političke represije i sistemskog nasilja u carskom i sovjetskom zatvorskom sistemu. Kod Dostojevskog, zatvor postaje prostor unutrašnje refleksije i moralnog iskupljenja, dok kod Solženjicina predstavlja golemo svedočanstvo o istorijskom zločinu — dokumentarno-fikcionalni zapis o nepravdi kao strukturnoj osobini jednog režima.
U tom nizu treba pomenuti i „Priče sa Kolime“ Varlaama Šalamova, koje gotovo dokumentaristički, kroz hladan i ogoljen stil, prikazuju svakodnevnu surovost i potpuni raspad etike u uslovima koncentracionih logora. Prava čoveka se ovde ne pominju — jer ih nema. Čovek je sveden na nagon i nadu u preživljavanje.
Za roman „Doktor Živago“ Borisa Pasternaka može se reći da ne tematizuje ljudska prava kroz direktnu socijalnu borbu (mada ima i toga), već mnogo suptilnije – kroz borbu za očuvanje lične slobode, istine i duhovnog integriteta u vremenu kada ideologija pokušava da zatre sve što je lično, neupodobivo, istinito. U kontekstu teze da književnost deluje kroz savest, a ne kroz institucije, „Doktor Živago“ je primer vrhunske umetnosti koja ne izdaje ni istinu ni čoveka, čak i kada je cena za to – ćutanje, progon ili zaborav.
Roman „Voljena“ američke književnice i nobelovke, Toni Morison, osvetljava tragičnu posledicu ropstva — nemogućnost potlačenih da i u slobodi pronađu mir. Pravo na telo, na sećanje, na dostojanstvo, postaje srž romana u kome majka ubija svoje dete da ga poštedi ropstva. Ova radikalna odluka postaje krik nemoći u svetu bez empatije.
„Let iznad kukavičjeg gnezda“ Kena Kizija razotkriva represiju unutar psihijatrijskih institucija, gde se ljudska prava brišu pod maskom terapije i normalizacije. Glavni junak, buntovni Mekmarfi, biva fizički uništen, ali njegov otpor ipak otvara mogućnost da i među poraženima opstane ljudsko dostojanstvo.
U žanrovskom smislu, i „Paklena pomorandža“ Entonija Bardžesa preispituje pravo na slobodnu volju. Iako protagonista čini zločine, nasilna rehabilitacija od strane države otvara moralno pitanje: da li se ljudsko pravo može oduzeti čak i zločincu, i ko ima vlast da menja čovekovu svest?
Montirani procesi i zatvorske nepravde u romanima (memoarima) kao što su „Leptir“ Anrija Šarijera i „Bekstvo iz Šošenka“ (Stiven King) tematizuju zatvor kao prostor borbe za ljudsko dostojanstvo, ali i kao metaforu zatvorenosti dela društva u rigidne, represivne sisteme.
Česlav Miloš, pesnik, esejista i mislilac, svedočio je o totalitarizmu. U „Zarobljenom umu“ analizira kako se intelektualci odriču savesti zarad karijere i „višeg cilja“. Miloš brani pravo na sumnju, na istinu, na ličnu odgovornost. Njegova književnost je borba za integritet pojedinca u svetu dogme.
Milan Kundera piše o zaboravu, o ideološkom nasilju nad intimom, o telu i sećanju kao poslednjim granicama otpora. U „Nepodnošljivoj lakoći postojanja“ pokazuje kako režimi ne ubijaju samo tela, već i uspomene, ljubavi, mogućnosti da se bude svoj. Kod Kundere su ljudska prava povezana sa pravom na privatnu misao, na grešku, na tihu pobunu.
Pored navedenih, u korpus svetski poznatih romana koji kritički promišljaju ljudska prava mogli bi se uključiti i:
„Sluškinjina priča“ Margaret Atvud – feministički distopijski roman koji prikazuje totalitarnu kontrolu ženskog tela;
„1984“ Džordža Orvela – alegoriju o nadzoru, laži i potpunom nestanku privatnosti i slobode;
„Proces“ Franca Kafke – simbol birokratske i sudske apsurdnosti gde pojedinac ne zna ni za šta je optužen, niti kako da se brani;
„Srce tame“ Džozefa Konrada – kroz kolonijalni kontekst preispituje imperijalističku moć, rasizam i moralnu dekadenciju Evrope.
SEĆANJE, ISTINA I LITERATURA: HOLOKAUST U ROMANIMA O LJUDSKIM PRAVIMA
U okviru književnosti koja se bavi temom ljudskih prava, posebno mesto zauzimaju dela koja se suočavaju sa traumom Holokausta — jednog od najmračnijih perioda u istoriji čovečanstva. U pitanju su romani i memoari koji dokumentuju zločine nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, ali i postavljaju najdublja etička, filozofska i humanistička pitanja o zlu, odgovornosti, ćutanju sveta i dostojanstvu čoveka suočenog sa istrebljenjem.
„Šindlerova lista“ Tomasa Kenilija, iako delo fikcionalizovane stvarnosti, temelji se na istinitoj priči o Oskaru Šindleru, nemačkom industrijalcu koji je spasio više od hiljadu Jevreja od sigurne smrti. Ovaj roman ističe paradoks ljudskosti u neljudskom sistemu, i postavlja pitanje moralne odluke pojedinca nasuprot monstruozne mašine zločina.
Ali još snažniji su autentični glasovi jevrejskih autora, preživelih svedoka Holokausta, koji su svoje književno svedočanstvo pretvorili u trajni apel savesti.
Primo Levi, italijanski Jevrejin, hemičar i pisac, u knjizi „Zar je to čovek?“ (Se questo è un uomo) daje svedočanstvo o logoru Aušvic koje nije ni fikcija ni čista autobiografija, već dokumentarnost sa literarnim dubinama. Njegov narativni ton nije patetičan, već analitički, gotovo stoički, a upravo u toj suzdržanosti leži snaga.
Eli Vizel, dobitnik Nobelove nagrade za mir, u memoarskom romanu „Noć“ (Night) piše o detinjstvu prekinutom deportacijom, o dolasku u logor, smrti oca, i tišini Boga. Vizel ne nudi odgovore, već nas primorava da gledamo u lice užasa i da postavimo pitanje šta ostaje od čoveka kada nestane vera, jezik, porodica i dom.
Imre Kertes, mađarski pisac i takođe nobelovac, u romanu „Čovek bez sudbine“ ili kako se nekad prevodi „Besudbinstvo“ (Sorstalanság) koristi autsajderski pogled adolescenta koji naivno i pomalo distancirano posmatra svoje logorsko iskustvo. Upravo ta distanca i prividna ravnodušnost otkrivaju dubinu tragedije — u svetu gde su monstruozne stvari postale normalne.
Ne možemo zaobići ni Viktora Frankla, psihijatra i logoraša, koji u knjizi „Čovekova potraga za smislom“ (Man’s Search for Meaning) ne piše roman, već autobiografsku filozofsku meditaciju, ali sa narativnim kvalitetima romana. Njegova tvrdnja da čovek može preživeti sve ako pronađe smisao, ostaje jedno od najsnažnijih svedočanstava o duhovnom otporu u neljudskim uslovima.
U okviru fikcije, Džonatan Safran For u romanu „Sve je osvetljeno“ (Everything Is Illuminated) pokušava da istraži porodičnu jevrejsku prošlost kroz postmodernu naraciju punu humora, tuge i fragmentisanih identiteta. To je roman generacije koja nije preživela Holokaust, ali nosi njegovo nasleđe.
Takođe, neizbežan je i Jurek Beker, autor romana „Jakov lažljivac“, on kroz lik čoveka koji izmišlja vesti o napredovanju Crvene armije, kako bi održao nadu kod zatvorenih Jevreja, problematizuje pravo na iluziju, laž i smisao lažne nade pred licem smrti.
Zajedničko svim ovim delima jeste da govore o krajnjoj granici ljudskosti, o institucionalizovanom zlu, o nemoći žrtava, ali i o malim gestovima otpora, o pamćenju kao moralnom činu, o pisanju kao odgovoru na zaborav.
Književnost o Holokaustu u isto vreme je književnost stradanja i poziv na budnost. U tom smislu, ona je srce književnosti o ljudskim pravima. Jer nigde se tako snažno, bolno i univerzalno ne ogleda kršenje osnovnog ljudskog dostojanstva kao u pričama onih koji su morali da dokazuju da imaju pravo da postoje.
Književnost, dakle, ne nudi pravne recepte ni politička rešenja. Ona ne deluje kroz institucije, već kroz svest. Njena snaga je u saosećanju, u prikazivanju konkretnog života i boli. U tom smislu, svaki roman koji uspe da prikaže nepravdu — i izazove reakciju čitaoca — već je doprinos borbi za ljudska prava. U svetu u kome zakoni često ne štite, a sudovi ne presuđuju pravično, književnost ostaje jedno od poslednjih utočišta savesti.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora