Logoped: Dete može da pravilno izgovara “mama”, ali ako joj se ne obraća ili je ne zove, onda je to problem

Preterana upotreba mobilnih telefona, tableta, televizije deci od malih nogu usađuju životne navike koje rezultiraju time da deca u četvrtoj godini znaju da kažu samo po nekoliko reči.

“Mama” i “tata” su reči koje deca često prvo izgovore. I dok je nekada bilo normalno da se ove reči čuju oko prvog rođendana, danas se to dešava neretko tek oko četvrtog. Roditelji se teško suočavaju sa poteškoćama u govoru svoje dece, podsvesno smatrajući to svojim ličnim porazom, te dugo vremenu poriču da problem postoji.

Korišćenjem tableta i mobilnih telefona, mališani ostvaruju samo pasivnu komunikaciju, koja uopšte ne razvija govor. Iskustva pedijatara u domovima zdravlja širom Srbije svedoče da deca ne samo da ne progovaraju na vreme, nego poslednjih godina imaju sve više malih pacijenata sa govornim manama.

“Nekad je bilo retkost da se sretne dete sa komunikativnim problemima, danas svako od nas u bliskom odkruženju ima nekog ko se s tim bori. Potpuno je svejedno da li je televizor, tablet, računar ili telefon, oni su napravljeni tako da je dete tu pasivan konzument zadovoljstva, ne daje nikavu akciju, a prima nekakvo zadovoljstvo. Prenaglašene su sve senzorne stimulacije, jarke boje, intenzivni zvuci. Dete uvlače u virtuelno i ono iz toga crpi zadovoljstvo, dok se vreme podmuklo produžava, od 10 minuta lako se dođe do par sati dnevno pred ekranom. Dete posle ne vidi zadovoljstvo u realnom svetu gde boje nisu jarke, a zvuci toliko melodični” priča Irena Avramović, diplomirani defektolog-logoped i Marte Meo praktičar.

Mešavina dva jezika

Logopedske ordinacije tako su prepune dvogodišnjaka i trogodišnjaka koji još nisu progovorili ni reč. Neki zbog prečestog gledanja raznih dečjih programa i crtaća, progovore i na izmišljenoj mešavini engleskog i srpskog jezika. Kasnije tokom školovanja takva deca često imaju problema sa čitanjem i pisanjem.

Komunikacija se kod bebe razvija već sa nekoliko meseci, neverbalni kontakti sa roditeljima su prvi znaci koje logopedi mogu da prate. Oko prvog rođendana počinju prve reči sa značenjem, mogu biti onomatopeje, ne moraju biti pravilno artikulisane, dete može da kaže “av av”, ali ako je jasno da misli na psa, to je već reč sa značenjem. S druge strane, dete može da pravilno izgovara “mama”, ali ako joj se ne obraća ili je ne zove, onda je to problem.

Kada kod logopeda

Sa dve godine već bi trebalo da ima vokabular od 250 do 500 reči. Tada počinje i gramatički razvoj, prvo udvajanje reči, koje opet ne moraju biti pravilno artikulisane, ali moraju biti reči sa značenjem. To je važna prekretnica u odrastanju.

Zbog toga pre nego što ovlada realnim svetom ne treba ga uvlačiti u virtuelni. Sadržaji preko ekrana moraju se dozirati i pravilno koristiti, odnosno u svrhu zajedničke igre.

“Posle dve i po godine zabrinuli smo se jer je naš sin tada jedva progovarao nekoliko reči. Do tada smo slušali “komšijske” utehe kako je “onaj tamo” progovorio sa pet i sada je advokat. Obratili smo se pedijatru, pa logopedu. Dobili smo savete kako da promenimo komunikaciju, da je prilagodimo, uprostimo. Krenuli smo gotovo sve iz početka i borba je počela. Za svaku novu reč. Ne mogu vam opisati radost kada dete nauči novu reč. Nakon godinu dana, već smo zapravo razgovarali o svemu s njim” naglašava M. N., majka iz Novog Sada.

Roditelji se ne javljaju iz straha

“Često se dešava da deca sa dve godine ne progovore, onda se roditelji pitaju šta je, a ti znaci su se videli već u prvoj godini. Roditelji se ne javljaju iz straha. Prva stvar na koju pomisle je autizam, a uopšte ne mora biti to, može biti blagi zastoj koji sa jednostvanim savetima može da dovede do rešenja problema. Roditelje ne treba plašiti. Ali ako se čeka i odlaže, taj problem se umnožava. Znate kako kažu “sve je u redu, samo ne priča”… Ne može biti sve u redu ako “samo” ne priča. Dete tada trpi veliku frustraciju, intelektualno se razvija, a ne može da govori” ističe Avramović.

Izvor: RTV