Govor je primarno sredstvo komunikacije putem kojeg otkrivamo svet i najčešće prvi znak za uzbunu ukoliko se ne razvija očekivanim tempom.
Takođe, značaj neverbalnog ponašanja jasan je već u prvim mesecima bebinog života a da upotreba gesta dopunjuje komunikaciju očigledno je kada od dvogodišnjaka umesto: „Doviđenja vidimo se kasnije!“ možemo očekivati jednostavno: „Pa-pa“ uz mahanje.
Međutim, za razliku od tipičnog razvoja kada se verbalna komunikacija razvija uporedo sa neverbalnom, kod neke dece sa razvojnim smetnjama ili telesnim ograničenjima ona ima sasvim drugačiji tok.
Očekivanja roditelja su neretko usmerena isključivo na progovaranje i u toj trci ponekad zapostave činjenicu da je cilj logopedskog tretmana naučiti dete da komunicira. Ukoliko se usmeni govor nije razvio do sedme godine ili je pak veoma siromašan, opravdano je stimulisati alternativne kanale kako bi se smanjila frustracija, zadovoljile osnovne potrebe i razvili puni potencijali.
Mnoga deca iz autističnog spektra neće moći rečima da iskažu svoje želje ali su veoma uspešni u komuniciranju karticama ili na neki drugi način.
Tehnološki napredak uticao je i na razvoj digitalnih komunikatora i drugih pomagala. Većina asistivnih sredstava može se naći i na našem tržištu i logopedi ih svakodnevno koriste u praktičnom radu.
Nekoj deci, jednostavno, govor nije prirodan način komunikacije a tim roditelj/logoped mora poštovati individualne karakteristike deteta i shodno tome prilagoditi ciljeve svog delovanja.
Autor: Vesna Jerinić, dipl. defektolog-logoped, deo tima ABC dete.