Nikad se više nije govorilo o problemima u govorno-jezičkom razvoju kod dece, nego što je to slučaj u prethodnih nekoliko godina. Uporedo s razvojem tehnologije, a nekako i sa smanjenjem vremena koje deca provode u razgovoru s roditeljima, rastao je i broj dece koja imaju problem u razvoju govora.
Nekad smo pored dece jednostavno govorili i s njima pričali. I to je bilo dovoljno da oni, uz poneki izuzetak, progovore na vreme, a do škole nauče sve glasove da izgovore ispravno.
Stvari su se, međutim, promenile. Danas je deci potrebna podrška u procesu progovaranja.
A kako im je pružiti, koje su neke normalne razvojne norme kad je reč o govoru, da li se možemo oslanjati na to da će vreme rešiti problem ako dete govori nepravilno, za Zelenu učionicu odgovara Nikolina Majnarct, logoped i vaspitač u PPU „Dvorištance“, Zvezdara
Koliko je bitno da prve reči dođu „na vreme“?
Faze razvoja govora, kao i pojava prvih reči, jasno su definisane, ali ono što se mora uzeti u obzir jeste da je svako dete jedinka za sebe i ima svoj razvojni put. Postoje individualne oscilacije u psihomotornom, govorno-jezičkom i socio-emocionalnom razvoju, a niz je faktora koji na to utiču: zdravlje deteta, inteligencija, sredina u kojoj dete živi (u smislu koliko je stimulativna), zatim odnos među roditeljima, usklađenost stavova u vaspitanju, socijalni status porodice itd.
Prva reč se obično javlja oko prve godine života. Kada kažem prva reč, mislim na reč koja je funkcionalna, tj. u službi komunikacije. Da bi se takva reč pojavila, neophodno je da dete prođe kroz fazu gukanja i brbljanja. Često roditelji kažu kako se kod deteta prva reč javila jako rano, negde oko osmog meseca, međutim te reči koje nemaju značenje spadaju u fazu brbljanja, kada se dete igra svojim govornim aparatom i usvaja glasove.
Veoma je važno da se prva reč pojavi na vreme, jer to detetu olakšava zadovoljenje jedne od njegovih osnovnih potreba, a to je da komunicira s vršnjacima i odraslima. Ostvarivanje kontakata dalje doprinosi samostalnosti i izgradnji samopouzdanja, važnom „ja to mogu!“ osećanju. Samopouzdanje je veoma bitno na putu ka osamostaljivanju, kao i u svim drugim sferama razvoja.
Kako roditelji mogu podstaći rani govorni razvoj? Da li je u digitalnoj eri, kada su problemi s progovaranjem prisutni kod velikog broja dece, dovoljno da pustimo dete da spontano razvija govor ili im, kao roditelji, moramo biti podrška?
Važno je primetiti da se govor pre digitalizacije spontanije razvijao. Rastući u eri razvijene tehnologije, deca su od najranijeg uzrasta okružena telefonima, tabletima, ekranima različite vrste. Pored toga, zbog bržeg načina života i potrebe da efikasno završe svoje poslove, roditelji danas često greše izlažući dete različitim vidovima nove tehnologije suviše rano. Sve to dovodi do smetnji u prirodnom razvoju deteta, prvenstveno kao socijalnog bića, jer se kroz usmerenost na šarene i zabavne digitalne sadržaje smanjuje potreba za dvosmernom komunikacijom – dete je angažovano gledanjem u ekran i možda nekim drugim interaktivnim aktivnostima, ali govorom slabo. Ovo kasnije dovodi do izolacije i povlačenja u sebe.
Savremeni način života je uticao i na izvesne navike u ishrani male dece – ranije je dete razvijalo mišiće govornih organa žvaćući čvršću, neblendiranu hranu, participiralo u svakodnevnim aktivnostima prisustvom i aktivno učestvovalo u komunikaciji (prvo neverbalno, a kasnije verbalno).
S obzirom na to da dete gleda, sluša, prati pokrete, a kasnije imitira radnje i govor, važno je da se igramo s detetom. Kroz igru se najbolje podstiče govorno-jezički razvoj na spontan način, tako što:
– imenujemo predmete i radnje;
– koristimo onomatopeju – oglašavanje životinja, imitiranje zvukova iz neposrednog okruženja;
– koristimo gest praćen govorom;
– obraćamo se detetu kratkim, razumljivim rečenicama sa jasnom porukom ili zadatkom, ističući naša očekivanja i verovanje u njega;
– izgovaramo umesto deteta, ukoliko ono samo pokazuje prstom na određeni predmet;
ako pogrešno izgovori reč, ponovimo za njim pravilno, bez zahteva da dete to isto uradi.
Da bi razvoj govora tekao uredno, osnovno je da se pokreću čulo vida, sluha i dodira, ali i da postoji celokupan doživljaj nekog predmeta koji se imenuje, doživljaj sebe u odnosu na taj predmet i prostor i u odnosu na druge. Na primer, da bi dete izgovorilo reč auto, ono mora da vidi taj predmet, opipa ga, čuje kako radi (praćeno onomatopejom brm-brm), da manipuliše njime, da čuje kako ga odrasli imenuju nebrojeno puta, da se vozi u njemu, znači da istraži sve mogućnosti koje taj predmet pruža.
Na sve ove načine roditelji stimulišu govorno-jezički razvoj kod dece bez ikakve prisile. Dete igrajući se, spontano i nesvesno usvaja maternji jezik.
Na koji način knjige poput Pričanke i Male pričanke, čiji je autor Simeon Marinković, mogu pomoći? Kome su one namenjene? Da li samo deci koja već imaju problem u razvoju govora ili svoj deci?
Knjige poput Pričanke i Male pričanke odličan su radni materijal namenjen deci predškolskog uzrasta, ali i mlađima, bez obzira na to da li deca imaju smetnje u razvoju govora ili ne. Ove knjige podstiču razvoj vizuelne, auditivne i taktilne percepcije i diferencijacije uključujući vežbe pažnje, koordinaciju oko-ruka, pravilan izgovor glasova, bogaćenje rečnika, mišljenje i logičko zaključivanje. Takođe, utiču na razvoj veština neophodnih za čitanje i pisanje, kao što su prepoznavanje i slaganje rima, slogovno raščlanjivanje reči, analiza reči i sinteza glasova, povezivanje glasa sa slovom (jedan glas = jedno slovo), manipulacija glasovima i stvaranje novih reči (dodavanjem, oduzimanjem ili premeštanjem glasova u reči).
Ove knjige nude obilje aktivnosti koje se izvode kroz igru, što deca izuzetno vole. Igra, kako sam već napomenula, ima veoma važnu ulogu kada je reč o razvoju govora. Autor sugeriše da je poželjno da se vežbanje odvija u slobodnoj i opuštenoj atmosferi, uz ohrabrivanje i pohvalu svakog napora i pokušaja izgovora.
Simeon Marinković se već dugo bavi jezičkim razvojem. U kojoj meri njegove knjige mogu biti podrška roditeljima na putu govornog razvoja njihove dece?
Mislim da je autor Simeon Marinković u ovim vežbankama uspešno sagledao govorno-jezički razvoj iz više uglova. Da bi razvoj govora tekao uredno, osnovno je da se pokreću čulo vida, sluha i dodira, ali i da postoji celokupan doživljaj nekog predmeta koji se imenuje, doživljaj sebe u odnosu na taj predmet i prostor i u odnosu na druge. Na primer, da bi dete izgovorilo reč auto, ono mora da vidi taj predmet, opipa ga, čuje kako radi (praćeno onomatopejom brm-brm), da manipuliše njime, da čuje kako ga odrasli imenuju nebrojeno puta, da se vozi u njemu, znači da istraži sve mogućnosti koje taj predmet pruža.
Odlomak iz Male pričanke:
Loading...
Reload document 
Open in new tab U ovim knjigama, koje sadrže brojne pesmice i mnoštvo ilustracija, postoje jasne smernice odakle roditelji mogu da počnu i na koji način mogu da razvijaju svoj rad sa decom. Takođe, jasna je namera autora da se ovakvim sadržajima podstakne kreativnost osoba koje rade s decom tako što će im se pružiti mogućnost da se jedan segment radi na više načina ili da se deluje na ona čula koja kod deteta treba više razvijati.
Odlomak iz Pričanke:
Loading...
Smatram da su ove knjige idealna podrška ranom razvoju govora kod dece. U velikoj meri mogu da pomognu roditeljima, vaspitačima, stručnim saradnicima i drugima u radu sa decom na pravilnom usvajanju glasova.
Dete može progovoriti na vreme, ali da to ne bude pravilno. U kom uzrastu bi trebalo da očekujemo od deteta da sve glasove ispravno izgovara?
U višegodišnjem radu s decom, a samim tim i sa roditeljima, često sam slušala kako roditelji govore da ima vremena, da detetu ništa ne nedostaje, te da su i oni sami tepali dok nisu krenuli u školu. Važno je roditeljima na adekvatan način ukazati da dete ima problem i predočiti im posledice ukoliko se taj problem ne bude rešio na vreme.
Ukoliko dete nepravilno izgovara neki glas duže vreme, za pravilan izgovor u rečima i automatizaciju glasa u spontanom govoru trebaće mu mnogo više vremena. Na primer, ako dete od četiri godine nepravilno izgovara glas L (za koji je razvojna norma do 3,6 godina), biće mu potrebno godinu i više dana da taj glas automatizuje u spontanom govoru. Sve ovo, naravno ako se ne sanira na vreme, ima za posledicu i problem u čitanju i pisanju, jer kako dete govori, odnosno čita, tako će i pisati.
U kojoj meri nepravilan izgovor glasova može uticati na samopouzdanje jednog đaka prvaka?
Nepravilan izgovor glasova delovaće nepovoljno na detetovo samopouzdanje. Prvo, ono što je detetu jako važno jeste prihvaćenost od strane vršnjaka, a ukoliko postoji nepravilan izgovor glasova dete može biti izloženo podsmehu, što dovodi do smanjene komunikacije i osećaja nepripadanja vršnjačkoj grupi. Druge posledice mogu biti vezane za manju uspešnost u rešavanju zadataka (čitanju, usmenom odgovaranju i sl.), te će se dete osećati manje vrednim u odnosu na drugu decu.
Zato, dragi roditelji, ukoliko primetite i najmanja odstupanja u razvoju govora kod svog deteta, obratite se stručnjaku koji će proceniti da li je za neke ispravke rano ili ste došli na vreme. Kada postoji problem, uvek je bolje početi što ranije sa odgovarajućim vežbama kako dete ne bi pogrešno usvojilo neki glas. Kad se problem uoči na vreme, lakše ga je i otkloniti.