Никад се више није говорило о проблемима у говорно-језичком развоју код деце, него што је то случај у претходних неколико година. Упоредо с развојем технологије, а некако и са смањењем времена које деца проводе у разговору с родитељима, растао је и број деце која имају проблем у развоју говора.
Некад смо поред деце једноставно говорили и с њима причали. И то је било довољно да они, уз понеки изузетак, проговоре на време, а до школе науче све гласове да изговоре исправно.
Ствари су се, међутим, промениле. Данас је деци потребна подршка у процесу проговарања.
А како им је пружити, које су неке нормалне развојне норме кад је реч о говору, да ли се можемо ослањати на то да ће време решити проблем ако дете говори неправилно, за Зелену учионицу одговара Николина Мајнарцт, логопед и васпитач у ППУ „Двориштанце“, Звездара
Колико је битно да прве речи дођу „на време“?
Фазе развоја говора, као и појава првих речи, јасно су дефинисане, али оно што се мора узети у обзир јесте да је свако дете јединка за себе и има свој развојни пут. Постоје индивидуалне осцилације у психомоторном, говорно-језичком и социо-емоционалном развоју, а низ је фактора који на то утичу: здравље детета, интелигенција, средина у којој дете живи (у смислу колико је стимулативна), затим однос међу родитељима, усклађеност ставова у васпитању, социјални статус породице итд.
Прва реч се обично јавља око прве године живота. Када кажем прва реч, мислим на реч која је функционална, тј. у служби комуникације. Да би се таква реч појавила, неопходно је да дете прође кроз фазу гукања и брбљања. Често родитељи кажу како се код детета прва реч јавила јако рано, негде око осмог месеца, међутим те речи које немају значење спадају у фазу брбљања, када се дете игра својим говорним апаратом и усваја гласове.
Веома је важно да се прва реч појави на време, јер то детету олакшава задовољење једне од његових основних потреба, а то је да комуницира с вршњацима и одраслима. Остваривање контаката даље доприноси самосталности и изградњи самопоуздања, важном „ја то могу!“ осећању. Самопоуздање је веома битно на путу ка осамостаљивању, као и у свим другим сферама развоја.
Како родитељи могу подстаћи рани говорни развој? Да ли је у дигиталној ери, када су проблеми с проговарањем присутни код великог броја деце, довољно да пустимо дете да спонтано развија говор или им, као родитељи, морамо бити подршка?
Важно је приметити да се говор пре дигитализације спонтаније развијао. Растући у ери развијене технологије, деца су од најранијег узраста окружена телефонима, таблетима, екранима различите врсте. Поред тога, због бржег начина живота и потребе да ефикасно заврше своје послове, родитељи данас често греше излажући дете различитим видовима нове технологије сувише рано. Све то доводи до сметњи у природном развоју детета, првенствено као социјалног бића, јер се кроз усмереност на шарене и забавне дигиталне садржаје смањује потреба за двосмерном комуникацијом – дете је ангажовано гледањем у екран и можда неким другим интерактивним активностима, али говором слабо. Ово касније доводи до изолације и повлачења у себе.
Савремени начин живота је утицао и на извесне навике у исхрани мале деце – раније је дете развијало мишиће говорних органа жваћући чвршћу, неблендирану храну, партиципирало у свакодневним активностима присуством и активно учествовало у комуникацији (прво невербално, а касније вербално).
С обзиром на то да дете гледа, слуша, прати покрете, а касније имитира радње и говор, важно је да се играмо с дететом. Кроз игру се најбоље подстиче говорно-језички развој на спонтан начин, тако што:
– именујемо предмете и радње;
– користимо ономатопеју – оглашавање животиња, имитирање звукова из непосредног окружења;
– користимо гест праћен говором;
– обраћамо се детету кратким, разумљивим реченицама са јасном поруком или задатком, истичући наша очекивања и веровање у њега;
– изговарамо уместо детета, уколико оно само показује прстом на одређени предмет;
ако погрешно изговори реч, поновимо за њим правилно, без захтева да дете то исто уради.
Да би развој говора текао уредно, основно је да се покрећу чуло вида, слуха и додира, али и да постоји целокупан доживљај неког предмета који се именује, доживљај себе у односу на тај предмет и простор и у односу на друге. На пример, да би дете изговорило реч ауто, оно мора да види тај предмет, опипа га, чује како ради (праћено ономатопејом брм-брм), да манипулише њиме, да чује како га одрасли именују небројено пута, да се вози у њему, значи да истражи све могућности које тај предмет пружа.
На све ове начине родитељи стимулишу говорно-језички развој код деце без икакве присиле. Дете играјући се, спонтано и несвесно усваја матерњи језик.
На који начин књиге попут Причанке и Мале причанке, чији је аутор Симеон Маринковић, могу помоћи? Коме су оне намењене? Да ли само деци која већ имају проблем у развоју говора или свој деци?
Књиге попут Причанке и Мале причанке одличан су радни материјал намењен деци предшколског узраста, али и млађима, без обзира на то да ли деца имају сметње у развоју говора или не. Ове књиге подстичу развој визуелне, аудитивне и тактилне перцепције и диференцијације укључујући вежбе пажње, координацију око-рука, правилан изговор гласова, богаћење речника, мишљење и логичко закључивање. Такође, утичу на развој вештина неопходних за читање и писање, као што су препознавање и слагање рима, слоговно рашчлањивање речи, анализа речи и синтеза гласова, повезивање гласа са словом (један глас = једно слово), манипулација гласовима и стварање нових речи (додавањем, одузимањем или премештањем гласова у речи).
Ове књиге нуде обиље активности које се изводе кроз игру, што деца изузетно воле. Игра, како сам већ напоменула, има веома важну улогу када је реч о развоју говора. Аутор сугерише да је пожељно да се вежбање одвија у слободној и опуштеној атмосфери, уз охрабривање и похвалу сваког напора и покушаја изговора.
Симеон Маринковић се већ дуго бави језичким развојем. У којој мери његове књиге могу бити подршка родитељима на путу говорног развоја њихове деце?
Мислим да је аутор Симеон Маринковић у овим вежбанкама успешно сагледао говорно-језички развој из више углова. Да би развој говора текао уредно, основно је да се покрећу чуло вида, слуха и додира, али и да постоји целокупан доживљај неког предмета који се именује, доживљај себе у односу на тај предмет и простор и у односу на друге. На пример, да би дете изговорило реч ауто, оно мора да види тај предмет, опипа га, чује како ради (праћено ономатопејом брм-брм), да манипулише њиме, да чује како га одрасли именују небројено пута, да се вози у њему, значи да истражи све могућности које тај предмет пружа.
Одломак из Мале причанке:
Loading...
Reload document 
Open in new tab У овим књигама, које садрже бројне песмице и мноштво илустрација, постоје јасне смернице одакле родитељи могу да почну и на који начин могу да развијају свој рад са децом. Такође, јасна је намера аутора да се оваквим садржајима подстакне креативност особа које раде с децом тако што ће им се пружити могућност да се један сегмент ради на више начина или да се делује на она чула која код детета треба више развијати.
Одломак из Причанке:
Loading...
Сматрам да су ове књиге идеална подршка раном развоју говора код деце. У великој мери могу да помогну родитељима, васпитачима, стручним сарадницима и другима у раду са децом на правилном усвајању гласова.
Дете може проговорити на време, али да то не буде правилно. У ком узрасту би требало да очекујемо од детета да све гласове исправно изговара?
У вишегодишњем раду с децом, а самим тим и са родитељима, често сам слушала како родитељи говоре да има времена, да детету ништа не недостаје, те да су и они сами тепали док нису кренули у школу. Важно је родитељима на адекватан начин указати да дете има проблем и предочити им последице уколико се тај проблем не буде решио на време.
Уколико дете неправилно изговара неки глас дуже време, за правилан изговор у речима и аутоматизацију гласа у спонтаном говору требаће му много више времена. На пример, ако дете од четири године неправилно изговара глас Л (за који је развојна норма до 3,6 година), биће му потребно годину и више дана да тај глас аутоматизује у спонтаном говору. Све ово, наравно ако се не санира на време, има за последицу и проблем у читању и писању, јер како дете говори, односно чита, тако ће и писати.
У којој мери неправилан изговор гласова може утицати на самопоуздање једног ђака првака?
Неправилан изговор гласова деловаће неповољно на дететово самопоуздање. Прво, оно што је детету јако важно јесте прихваћеност од стране вршњака, а уколико постоји неправилан изговор гласова дете може бити изложено подсмеху, што доводи до смањене комуникације и осећаја неприпадања вршњачкој групи. Друге последице могу бити везане за мању успешност у решавању задатака (читању, усменом одговарању и сл.), те ће се дете осећати мање вредним у односу на другу децу.
Зато, драги родитељи, уколико приметите и најмања одступања у развоју говора код свог детета, обратите се стручњаку који ће проценити да ли је за неке исправке рано или сте дошли на време. Када постоји проблем, увек је боље почети што раније са одговарајућим вежбама како дете не би погрешно усвојило неки глас. Кад се проблем уочи на време, лакше га је и отклонити.