Нашу рубрику „Записи из зборнице“ већ дуже од годину дана својим сатиричним текстовима „пуни“ Маја Бугарчић. За оне који не знају, Маја је професор енглеског језика, некада наставник у основној школи, данас судски тумач и преводилац. У систем и школу се, каже, разочарала првог дана кад је ушла у учионицу.
Дошла је као замена, још веома млада, а први час требало је да одржи осмацима. Њен улазак, иако је директор с њом дошао да је представи, нико није ни приметио. Граја у учионици се наставила, а кад је спустила дневник на сто, ученик у првој клупи гласно је и сочно опсовао свог друга, не марећи за то што то чини пред наставницом.
Маја је, такође, мајка изузетно надареног детета. Довољно је да у Гугл укуцате име Тијана Бугарчић и све ће вам бити јасно. Девојчица је слова препознавала још у хранилици, са две године, од малена могла је да понови и одсвира сваку мелодију коју чује. Основну школу, редовну и музичку, завршила је с лакоћом, али разочаравши се небројено пута.
Наш систем не зна шта би са натпросечном децом. Наставници такође често не знају, па је све што могу – да покушају да их укалупе. Родитеља који је свестан какав потенцијал његово дете има, то с пуним правом чини незадовољним и љутим.
Пошто је Маја много пута због својих текстова била критикована, мислили смо да је време да објасни свој став према школи, деци, наставницима, родитељима, систему.
Мајо, твој први текст за Зелену учионицу био је о Филипу. Не знам да ли постоји неко ко га није прочитао. То је, уједно и скоро потпуно истинита прича. Где је Филип сада и да ли је његов таленат препознат?
– Нажалост, једини оптимистични део приче – Филипов одлазак у Хановер са породицом – се (још увек) није десио. Филип је и даље овде, и све његове муке које сам у причи описала постоје и данас, и једнако су велике. Његов таленат не да није препознат, већ је и сам Филип почео да верује да није „довољно добар“, и постало му је свеједно. На срећу, има родитеље који будно прате ситуацију, и решавају овакве проблеме на све расположиве начине – од приватних часова музике до развијања његових других талената изван школског система, покушавајући да му поново изграде уништено самопоуздање.
Наша школа ретко препознаје другачију децу, и као да има један једини модел „доброг детета“ или „доброг ђака“. Они који се не уклапају у ту слику сметају, и тако нам промакну сјајни сликари, музичари, спортисти, истраживачи…
Као бивши наставник, шта највише замераш својим некадашњим колегама?
– Као у свакој другој области, и у просвети има велики број људи који свој посао раде како треба. Познајем их много, и дивим се њиховом ентузијазму који не јењава. Наравно, има и оних других, и таквих сам много упознала, и ако бих покушала да издвојим шта ми највише код њих смета, то би вероватно било упирање прстом у разне „кривце“ за лоше стање просвете и положај просветних радника, без погледа у правцу огледала и повремене анализе себе и сопственог рада.
Није нормално да у петом разреду из биологије деца уче о зеленој еуглени и хетеротрофима, а не знају да разликују брезу од храста, купус од салате, или козу од овце.
Често ћемо чути да је крив „систем“, а нисам сигурна како би се провели наставници који касне на наставу, причају телефоном током часа, не припремају своја предавања, вичу на децу и вређају их, да се тај систем озбиљно промени, и да се уведу строга правила која би неко доследно примењивао. Такође су крива деца „која су све гора и гора из генерације у генерацију“, неваспитани су, дивљи, али на крају године ретко које дете нема примерно владање, а о броју вуковаца да не говорим. Наравно да је цео школски систем катастрофалан, али мислим да се овакво стање у школама неће решити из Министарства, већ из самих школа, када сваки наставник буде радио најбоље што може. Ако не може, постоји обиље других послова које може радити, уосталом – и сама сам изашла из просвете у неком моменту.
А родитељима?
Искрено, не знам шта се са родитељима догодило. Када смо ми били деца, постојао је један систем вредности који се мање-више примењивао у свим породицама. Не сећам се да су моји и родитељи мојих пријатеља били оволико укључени у све што смо радили, а нарочито у школу, школски програм и проблеме са наставницима. Школа је била обавеза деце, а родитељи су били ту да купе опрему и књиге, и да иду на родитељске састанке. Нису знали шта пита из биологије нити да ли је енглескиња прегледала домаћи. Сада када су деца која су расла по тим стандардима постала родитељи, понашају се сасвим супротно. То је свакако нешто што ми смета – многи родитељи као да иду испред свог детета и крче му пут да се дете не би мучило. Одлазе у школу, прете наставницима, уче са децом, раде им домаће задатке, питам се да ли ће та деца када одрасту имати самосталности макар у рудиментима.
Да можеш да промениш три ствари у образовном систему, шта би то било?
На првом месту бих драстично променила наставне планове и програме и начин учења који се од ђака тражи. Није нормално да у петом разреду из биологије деца уче о зеленој еуглени и хетеротрофима, а не знају да разликују брезу од храста, купус од салате, или козу од овце. Деца науче напамет за тест, и забораве све хетеротрофе пре него што звони за крај часа. Сличних примера има у сваком предмету и у сваком разреду. У мојој струци, настави енглеског језика, и даље се форсира диктат, учење чињеница из лекције и граматичких правила напамет. Да не говорим да се часови страног језика најчешће воде на српском, што је недопустиво. У двадесет првом веку се не сме учити исто као што се учило пре седамдесет година. Имамо добре показатеље да нешто није у реду, међу најгорима смо на ПИСА тесту, нешто озбиљно не ваља.
Друго, увела бих ненајављене, стручне инспекције, које би посећивале часове по систему случајног узорка. Пратило би се ко је кад дошао на час, али и како тај час заиста изгледа. Та инспекција не би била страх и трепет, већ саветник који би помагао наставнику да буде бољи. Дакле, не говорим о инспекцији која би дала савет да се никако не остављају јединице, нити оној која би проверавала администрацију и кажњавала наставника који је погрешно уписао час. Идеја је да инспектори буду сарадници професора, који би ценили оне креативне и пожртвоване, и својим саветима допринели квалитету наставе.
Треће, вратила бих нешто налик на друштвено-користан рад из мог времена. Деца треба да учествују у сређивању дворишта школе, чишћењу снега, сређивању баште. Уз то бих вратила секције, које у већини школа постоје само на веб сајту, а у пракси се не одржавају.
Тијана је сада већ гимназијалац. Да ли мислиш да су наставници, школа, систем, могли више да ураде за њу и генерално за сву надарену децу?
Мислим да проблем није само у запостављању деце која се истакну као надарена, већ начелном запостављању деце. „Поштована децо“ као да је остало негде заборављено.
Што се тиче Тијане, доста је тешко причати о свом детету, а не бити субјективан. Као и код Филипа с почетка наше приче, и ми се трудимо да све неравнине школског система поравнамо на другим странама, јер систем и школа најчешће не функционишу, и плаћамо приватне инструкције, курсеве језика, прошла је све нивое НТЦ обуке итд. Захваљујући свом искуству из рада у настави, пре него што је Тијана пошла у школу, знала сам да од школе и система не треба очекивати ништа, па ме све што је добро искрено обрадује и изненади. Тијанину причу градимо не ослањајући се на редовне токове, пратимо сами њене таленте и интересовања, отварамо јој разна врата и пуштамо да што више избора прави сама.
Наравно, не можемо да не приметимо потпуне нелогичности школског система и самих школа. Захваљујући бројним наградама освојеним у земљи и иностранству током ниже музичке школе, Тијани је одобрено да упише средњу музичку ванредно, што свакако олакшава организацију похађања две школе паралелно, али је, као ванредан ученик, Тијана готово невидљива у систему – на пример, не може да учествује на такмичењима која су предвиђена календаром Министарства. То је бесмислица, јер су та врата затворена детету које је на такмичењима из солфеђа редовно било лауреат са 100 поена (што значи да је оцењена као најбоља у Србији), које има апсолутни слух, које са приватним професорима већ одавно ради по књигама са Академије, уосталом – детету које је сада први разред гимназије и трећи разред средње музичке школе, што свакако говори да може да постигне много тога. Исто тако, Тијана воли да компонује, а у музичким школама се компоновање не учи до самог краја средње школе. Зато су, вероватно, њене награде у тој области, од којих су неке биле на глобалном нивоу, биле занимљивије медијима него њеној музичкој школи. Испод награде освојене у Њу Џерсију не може да се потпише школа, па то обавештење није било ни на огласној табли, иако је Тијана била најмлађи учесник који се икада из Србије такмичио.
Срећом, током досадашњег школовања, Тијана је имала неке сјајне учитеље, наставнике и професоре који су, и поред лошег система, извлачили из ње све што су могли и који су имали разумевања за њу, „другачију“, али и оне друге, наравно. Верујем да су и једни и други битни, јер од ових других ће, ако ништа, научити како не треба радити.
Интервју водила: А. Цвјетић