Нисам ни спавала, само сам очи одмарала. Ти путујеш, враћаш се за Америку. Знам да ти је тешко, и нама је, само се правимо да је све то нормално, а није. Тужна сам, али не смем да ти покажем да ти не буде још теже, јер знам да се још увек ниси прилагодио животу у Америци. Све ти недостаје: храна, другови, девојке, породица и све оне мале ствари које чине завичај.
Данас после вечере играли смо лору, губим као и увек, тата побеђује као и увек. Слушам твоје шале на твој и свој рачун, јер смо слични. Сестра и тата су други табор. Увек нас победе, наши математичари, све прате и комбинују. Време када се картамо јесте време које сви волимо, јер је то само наше време. Смејемо се, шалимо, причамо вицеве које често не разумем, па се онда смејете: „Мајко, ти си права Босанка, не знамо само како си факултет завршила.” На то ја увек имам спреман одговор да завршавају вредни, а не паметни, да је рад створио човека и да је рад лек за све невоље. Картамо се врло ретко, једном годишње. Док сте били деца, било је чешће.
Устајем, три сата после поноћи. Пијемо кафу, дошао си из града, поздрављао си се с друговима и другарицама, ниси спавао. Пијеш „ред бул” да би издржао, треба да кренемо према аеродрому, чека нас пут. Полазиш, стављаш кофере у кола и увек нешто заборавиш, на пола пута до аеродрома сетиш се да си заборавио јастук за путовање, поклон помоћном тренеру (прошле сезоне је често узимао твој, јер много путујете). Није страшно, прошле године се изгубио И-20, документ којим улазиш у Америку, у Амстердаму. Међутим, снашао си се као и увек, али било је јако стресно, могли су да те врате.
Ево, ово је трећи пут (година) како одлазиш за Америку. Знам да си отишао тамо због своје велике љубави према кошарци, која ти је и омогућила  да добијеш стипендију на добром универзитету. Сви говоре да је то добро за тебе, да ћеш завршити добар факултет, научити језик, упознати нове пријатеље и обичаје, добити шансу за кошаркашку каријеру. Све је то тако, али много је далеко и дуго чекамо да те видимо.
Зимус када си се разболео, први пут, јер ти никад ниси био болестан, мислили смо да ћемо пресвиснути од бриге, нарочито када си рекао да не можеш да стојиш колико си изнемогао. Сва срећа имаш доброг помоћног тренера и другове који брину о теби. Тамо у средњој северној Америци зиме су дуге и хладне, а увек се изненадим како људи са ових простора има свугде. На том релативно малом универзитету има шест студената са простора бивше Југославије и сви се држите заједно, као некад ми док је било братство и јединство. Лепо је што нисте оптерећени, што се искрено дружите и помажете, што се волите и поштујете, зато што сте вредни и добри момци која се боре за своје парче неба. Није вама, децо моја, лако, мада када неко са дистанце гледа, није ни тешко. Реално посматрајући, ви имате шансе за један врло успешан живот, али ипак сте ускраћени за многа емотивна дешавања везана за породицу и младалачки друштвени живот. Млади сте, а младост трпи све. Неки твоји другови нису више година видели породицу јер немају пара за карту и школовање. Раде преко распуста да зараде за школарину. Ти си у бољем положају јер имаш већи део стипендије, а и ми можемо да поднесемо остатак и трошкове пута (док за џепарац и личне потребе зарадиш сам). Додуше, имали смо и ми периоде неизвесности, када сам остала без посла, али уз велики сплет срећних околности убрзо сам нашла други (било је то врло напето, тешко и неизвесно време за мене).

Летњи распуст ти је брзо прошао, свашта се дешавало, време је протрчало. Некако имам утисак да, када ти дођеш, време брже тече, мада се сви трудимо да га што боље искористимо, да више будемо заједно, да се дружимо и причамо што више и чешће. И овде одлазиш на тренинге (ујутру и увече), имаш много другова, треба се са сваким видети, испричати, a и шира породица тражи своје, као и кумови. Тако да за нас и не буде превише времена. Пред крај си рекао: „Мајко, не стижем да се наспавам, дошао сам да се одморим, а нисам сигуран да сам то успео. Истина, живим пуним плућима.”
Ниси ни ушао у авион, а већ си рекао да те нема 9 месеци 29 дана. Почињеш да одбројаваш већ сада. Опраштамо се. Сликамо се. Гледамо те и пре него што уђеш у царинску зону, трчим да те још једном пољубим, запослене девојке трче за мном, стварам гужву, сузе су ми у очима, сагињеш се да ме пољубиш и са великим осмехом ми кажеш: „Мајко, немој.” И нисам пустила сузе. Најтеже нам је време око Нове године, Св. Николе и сестриног рођендана. То је време када се ми овде окупимо, а ти си тамо сам (зимски распуст је), у колеџу остану само инострани студенти, вас неколицина. Кафетерија (менза) не ради, колеџ је пуст, осећате се као на пустом острву, знам да је то за младог човека јако депресивно, усамљен си. Проблем ти је превоз, тамо сви возе кола, превоз аутобусом постоји, али нико не зна ред вожње. Срце ме онда боли, ти имаш проблем са храном, а ми овде не знамо шта ћемо од хране колико наспремамо. Није проблем, увек ће се наћи неко да те превезе, али ти баш не волиш да замараш друге. Саветујем те да узмеш неки бицикл, ти ћутиш, не знам да ли је то знак одобравања или смарања, вероватно ово друго.
Надам се да ће ти ова година бити лакша него претходна, да ће ти све мање недостајати. Такође, да ћеш имати већу минутажу, јер си најсрећнији када играш, па и нама значи да имаш већу минутажу – када си ти срећан, и ми смо овде срећни. Најлепше је када је породица на окупу, али лепо је и када знаш да имаш сигурну луку у коју се увек можеш вратити. Бог нам је дао децу на чување, али не и на поседовање, тако да свако има свој пут – неко тежи, а неко лакши (али сваком је његов пут најтежи). Како тата каже: „Када си ти срећан и ми смо, када си ти несрећан, и ми смо.” Труди се да оствариш снове због којих си отишао, срећа прати храбре и не бој се, све ће доћи на своје место. Ево и мени је сада лакше, нема више суза (барем до следећег пута).
Mајка