Nisam ni spavala, samo sam oči odmarala. Ti putuješ, vraćaš se za Ameriku. Znam da ti je teško, i nama je, samo se pravimo da je sve to normalno, a nije. Tužna sam, ali ne smem da ti pokažem da ti ne bude još teže, jer znam da se još uvek nisi prilagodio životu u Americi. Sve ti nedostaje: hrana, drugovi, devojke, porodica i sve one male stvari koje čine zavičaj.
Danas posle večere igrali smo loru, gubim kao i uvek, tata pobeđuje kao i uvek. Slušam tvoje šale na tvoj i svoj račun, jer smo slični. Sestra i tata su drugi tabor. Uvek nas pobede, naši matematičari, sve prate i kombinuju. Vreme kada se kartamo jeste vreme koje svi volimo, jer je to samo naše vreme. Smejemo se, šalimo, pričamo viceve koje često ne razumem, pa se onda smejete: „Majko, ti si prava Bosanka, ne znamo samo kako si fakultet završila.” Na to ja uvek imam spreman odgovor da završavaju vredni, a ne pametni, da je rad stvorio čoveka i da je rad lek za sve nevolje. Kartamo se vrlo retko, jednom godišnje. Dok ste bili deca, bilo je češće.
Ustajem, tri sata posle ponoći. Pijemo kafu, došao si iz grada, pozdravljao si se s drugovima i drugaricama, nisi spavao. Piješ „red bul” da bi izdržao, treba da krenemo prema aerodromu, čeka nas put. Polaziš, stavljaš kofere u kola i uvek nešto zaboraviš, na pola puta do aerodroma setiš se da si zaboravio jastuk za putovanje, poklon pomoćnom treneru (prošle sezone je često uzimao tvoj, jer mnogo putujete). Nije strašno, prošle godine se izgubio I-20, dokument kojim ulaziš u Ameriku, u Amsterdamu. Međutim, snašao si se kao i uvek, ali bilo je jako stresno, mogli su da te vrate.
Evo, ovo je treći put (godina) kako odlaziš za Ameriku. Znam da si otišao tamo zbog svoje velike ljubavi prema košarci, koja ti je i omogućila  da dobiješ stipendiju na dobrom univerzitetu. Svi govore da je to dobro za tebe, da ćeš završiti dobar fakultet, naučiti jezik, upoznati nove prijatelje i običaje, dobiti šansu za košarkašku karijeru. Sve je to tako, ali mnogo je daleko i dugo čekamo da te vidimo.
Zimus kada si se razboleo, prvi put, jer ti nikad nisi bio bolestan, mislili smo da ćemo presvisnuti od brige, naročito kada si rekao da ne možeš da stojiš koliko si iznemogao. Sva sreća imaš dobrog pomoćnog trenera i drugove koji brinu o tebi. Tamo u srednjoj severnoj Americi zime su duge i hladne, a uvek se iznenadim kako ljudi sa ovih prostora ima svugde. Na tom relativno malom univerzitetu ima šest studenata sa prostora bivše Jugoslavije i svi se držite zajedno, kao nekad mi dok je bilo bratstvo i jedinstvo. Lepo je što niste opterećeni, što se iskreno družite i pomažete, što se volite i poštujete, zato što ste vredni i dobri momci koja se bore za svoje parče neba. Nije vama, deco moja, lako, mada kada neko sa distance gleda, nije ni teško. Realno posmatrajući, vi imate šanse za jedan vrlo uspešan život, ali ipak ste uskraćeni za mnoga emotivna dešavanja vezana za porodicu i mladalački društveni život. Mladi ste, a mladost trpi sve. Neki tvoji drugovi nisu više godina videli porodicu jer nemaju para za kartu i školovanje. Rade preko raspusta da zarade za školarinu. Ti si u boljem položaju jer imaš veći deo stipendije, a i mi možemo da podnesemo ostatak i troškove puta (dok za džeparac i lične potrebe zaradiš sam). Doduše, imali smo i mi periode neizvesnosti, kada sam ostala bez posla, ali uz veliki splet srećnih okolnosti ubrzo sam našla drugi (bilo je to vrlo napeto, teško i neizvesno vreme za mene).

Letnji raspust ti je brzo prošao, svašta se dešavalo, vreme je protrčalo. Nekako imam utisak da, kada ti dođeš, vreme brže teče, mada se svi trudimo da ga što bolje iskoristimo, da više budemo zajedno, da se družimo i pričamo što više i češće. I ovde odlaziš na treninge (ujutru i uveče), imaš mnogo drugova, treba se sa svakim videti, ispričati, a i šira porodica traži svoje, kao i kumovi. Tako da za nas i ne bude previše vremena. Pred kraj si rekao: „Majko, ne stižem da se naspavam, došao sam da se odmorim, a nisam siguran da sam to uspeo. Istina, živim punim plućima.”
Nisi ni ušao u avion, a već si rekao da te nema 9 meseci 29 dana. Počinješ da odbrojavaš već sada. Opraštamo se. Slikamo se. Gledamo te i pre nego što uđeš u carinsku zonu, trčim da te još jednom poljubim, zaposlene devojke trče za mnom, stvaram gužvu, suze su mi u očima, saginješ se da me poljubiš i sa velikim osmehom mi kažeš: „Majko, nemoj.” I nisam pustila suze. Najteže nam je vreme oko Nove godine, Sv. Nikole i sestrinog rođendana. To je vreme kada se mi ovde okupimo, a ti si tamo sam (zimski raspust je), u koledžu ostanu samo inostrani studenti, vas nekolicina. Kafeterija (menza) ne radi, koledž je pust, osećate se kao na pustom ostrvu, znam da je to za mladog čoveka jako depresivno, usamljen si. Problem ti je prevoz, tamo svi voze kola, prevoz autobusom postoji, ali niko ne zna red vožnje. Srce me onda boli, ti imaš problem sa hranom, a mi ovde ne znamo šta ćemo od hrane koliko naspremamo. Nije problem, uvek će se naći neko da te preveze, ali ti baš ne voliš da zamaraš druge. Savetujem te da uzmeš neki bicikl, ti ćutiš, ne znam da li je to znak odobravanja ili smaranja, verovatno ovo drugo.
Nadam se da će ti ova godina biti lakša nego prethodna, da će ti sve manje nedostajati. Takođe, da ćeš imati veću minutažu, jer si najsrećniji kada igraš, pa i nama znači da imaš veću minutažu – kada si ti srećan, i mi smo ovde srećni. Najlepše je kada je porodica na okupu, ali lepo je i kada znaš da imaš sigurnu luku u koju se uvek možeš vratiti. Bog nam je dao decu na čuvanje, ali ne i na posedovanje, tako da svako ima svoj put – neko teži, a neko lakši (ali svakom je njegov put najteži). Kako tata kaže: „Kada si ti srećan i mi smo, kada si ti nesrećan, i mi smo.” Trudi se da ostvariš snove zbog kojih si otišao, sreća prati hrabre i ne boj se, sve će doći na svoje mesto. Evo i meni je sada lakše, nema više suza (barem do sledećeg puta).
Majka