Мајка убијеног дечака Андрије Чикића, Сузана Станковић Чикић, не одустаје од борбе да сачува успомену на свог сина, његов таленат и његово дело. Своју бол носи достојанствено, чак уз дозу разумевања и за оне који су јој ту бол нанели.
Овог месеца одржано је меморијално такмичење за младе композиторе на Коларцу, које носи име Андрије Чикића. Музичка школа Јосип Славенски ће данас, 28. новембра у 20 часова одржати концерт у знак сећања у Задужбини Илије М. Коларца.
Сузана Станковић Чикић говори о свом сину и о томе како носи своју бол јавно, а као психотерапеут, зна да је сваком његова бол најтежа, те упркос трагедији коју је преживела, у њој нема горчине.
У емисији „Кец на једанаест“ на телевизији К1 говорила је о свом сину и о томе где проналази снагу.
– Многи су ме питали одакле ми снага, као што сте ме и ви питали прошлог пута. Увек одговорим исто, из љубави према Андрији. Нема те ствари коју ја не бих за њега урадила. Желим да живи његово дело, да он живи и даље, да буде инспирација другој деци. – каже мајка Андрије Чикића.
За ране које преживљавају родитељи деце страдале у Рибникару и Дубони каже да не зарастају никада.
– Трудим се да будем достојна свог сина, да није лако, није, и не знам да ли постоји нешто суровије. Разумем и друге људе, ја сам психотерапеут. Ја сам преживела трагедију, а неки људи имају проблем који се може решити. Не треба поредити, свакоме је своја мука најтежа. Неке ствари су исправљиве, хвала Богу да је тако. Не треба поредити, а да је сурово, сурово је. Сви се ми трудимо да научимо да живимо са овим што нам је живот наметнуо, да тражимо нека решења. Ране које ја преживљавам, родитељи страдале деце у „Рибникару“ и Дубони, не зарастају никада. Учимо да живимо са тим. – говори Сузана Станковић Чикић.
Мајка убијеног дечака истиче да понекад разговара са фотографијом свог сина.
– Понекад му се обратим гледајући његову фотографију и кажем му „ти и ја, заувек тим“, заиста то тако осећам. Увек сам му говорила док је био жив, да сам увек за њега ту и да ћу га увек подржати у свему оном што сматрам добрим или што ми он покаже да је добро, јер сам најсрећнија када је он срећан. Добила сам много порука и писама од деце широм света, колико он инспиративно делује на њих. Нашла сам једно писмо на његовом гробу, од момка који има 18 година из Мађарске. Написао је: „Ја сам се трудио, али нисам био добар ђак. Како сам тебе упознавао, ја се сада трудим више и знаш, ја сам волонтирао у вртићу током лета“, и пише шта све ради сада и шта је све радио и колико се труди. Моје дете које више није са нама, инспирација другој деци и живи на тај начин. – каже Андријина мајка.
Како каже, нема задршку да гостује, јер има жељу да дочара колико је та љубав између њеног сина и ње лепа, снажна.
– Ја сам уживала у томе у свакој секунди са њим и он је знао да узврати. Зато причам да љубав не треба да се штеди, деца уче гледајући нас. Научиће да дају и да примају љубав и биће срећна сутра према својој породици, та љубав нам даје снагу и гура нас. Не морају да буду увек овако трагичне ствари, не дај Боже да се икада више догоди – каже Сузана и додаје да су супруг и она Андрији приступали као равноправном члану породице од самог рођења, спрам узраста и онога што може да разуме.
Сузана је испричала да су Коста и Андрија били у коректном односу
– Знао га је од септембра, када је Коста прешао у њихово одељење. Не знам да ли га је познавао раније. Није био близак са Костом, јер није долазио код нас у кућу, није ни он одлазио код њега, али сам имала прилике да чујем од деце да је Коста повремено био са њим у тој Митићевој рупи. Чак имам једну преписку њихову, где је Коста молио Андрију за неке ноте за његову сестру, где му је Андрија рекао да он не може да му скине те ноте са интернета, јер је све закључано или се плаћа, али да ће покушати да му то нађе. Нису били блиски пријатељи, али су другарски комуницирали. Ја никада од Андрије нисам чула ништа ружно о Кости, али нисам имала прилике ни да слушам о неком блиском дружењу. Сада знам да је Коста имао двојицу или тројицу ближих другара, којима је одлазио у кућу и који су долазили код њега у кућу. Неки од тих дечака су повређени, пуцао је у њих, а мислили су да је Коста њима најбољи пријатељи. Једва су преживели – каже Сузана и додаје да Коста није био отуђен од другара:
Андријина мама каже и да није тачно да Коста није био прихваћен од другара, али да је он био дете без емоција.
– Није тачно да није био прихваћен од другара, али он, дозволићу себи на основу онога што сам чула од деце и што сам имала прилике да чујем на оном рочишту против оца, он је дете које не може да осети емоцију и можда зато он није осећао пријатељство. Ја сам њега питала, какви су му били другови, дечаци што су код њега долазили у кућу, а он ми је рекао „Ништа нарочито“. Један дечак који је повређен, кога сам ја срела ми је рекао, да је мислио да му је Коста најбољи друг. Питање је зашто се Коста осећао недовољно присутним у друштву. Био је позиван и на рођендане. Не бих да кажем нешто што не би требало. Прошли пут сам рекла са којом хладноћом је на рочишту причао о убиству, када сам га питала: „Да ли знаш да си ми убио сина?“, он је рекао „Знам“. Нема емоција, вероватно их није било ни у овом другарском односу, али деца не знају да објасне зашто. Сада када слушам, објашњавају да је био чудан – додаје мајка Андрије Чикића.
Сузана сматра да ова трагична ситуација треба свима да буде опомена и да се ствари не прихватају олако.
– Не можемо да кажемо да нико није приметио, јер ако деца примећују да је он чудан, приметили су сигурно и други. С обзиром на то да је судски процес у току, не знам колико смем да причам, али ово треба да нам буде опомена да неке ствари не прихватамо тако лако. Верујем да никоме није пало напамет да једно дете може да уђе са оружјем у учионицу и направи овако нешто, али ја у овом тренутку не могу да говорим да ли је било знакова на које је требало обратити пажњу. Можда јесте, не мислим само на дете као дете, већ на целу породицу. Апелујем, да не схватамо олако ту неку врсту различитости и неке много мање испаде дечије. Посебно сада, када нека деца од 12 или 13 година мисле да им нико ништа не може, јер нису кривично одговорни или су само љути на своје родитеље, па помисле: „Ја нећу одговарати, али ти можда хоћеш“. Морамо водити рачуна, не знам у којој школи можда постоји потенцијално још неко дете, које неће доћи пиштољем, али са ножем можда хоће – упозорава мајка Андрије Чикића, Сузана Станковић.
Извор: К1/Блиц/Зелена учионица