Majka ubijenog dečaka Andrije Čikića, Suzana Stanković Čikić, ne odustaje od borbe da sačuva uspomenu na svog sina, njegov talenat i njegovo delo. Svoju bol nosi dostojanstveno, čak uz dozu razumevanja i za one koji su joj tu bol naneli.
Ovog meseca održano je memorijalno takmičenje za mlade kompozitore na Kolarcu, koje nosi ime Andrije Čikića. Muzička škola Josip Slavenski će danas, 28. novembra u 20 časova održati koncert u znak sećanja u Zadužbini Ilije M. Kolarca.
Suzana Stanković Čikić govori o svom sinu i o tome kako nosi svoju bol javno, a kao psihoterapeut, zna da je svakom njegova bol najteža, te uprkos tragediji koju je preživela, u njoj nema gorčine.
U emisiji „Kec na jedanaest“ na televiziji K1 govorila je o svom sinu i o tome gde pronalazi snagu.
– Mnogi su me pitali odakle mi snaga, kao što ste me i vi pitali prošlog puta. Uvek odgovorim isto, iz ljubavi prema Andriji. Nema te stvari koju ja ne bih za njega uradila. Želim da živi njegovo delo, da on živi i dalje, da bude inspiracija drugoj deci. – kaže majka Andrije Čikića.
Za rane koje preživljavaju roditelji dece stradale u Ribnikaru i Duboni kaže da ne zarastaju nikada.
– Trudim se da budem dostojna svog sina, da nije lako, nije, i ne znam da li postoji nešto surovije. Razumem i druge ljude, ja sam psihoterapeut. Ja sam preživela tragediju, a neki ljudi imaju problem koji se može rešiti. Ne treba porediti, svakome je svoja muka najteža. Neke stvari su ispravljive, hvala Bogu da je tako. Ne treba porediti, a da je surovo, surovo je. Svi se mi trudimo da naučimo da živimo sa ovim što nam je život nametnuo, da tražimo neka rešenja. Rane koje ja preživljavam, roditelji stradale dece u „Ribnikaru“ i Duboni, ne zarastaju nikada. Učimo da živimo sa tim. – govori Suzana Stanković Čikić.
Majka ubijenog dečaka ističe da ponekad razgovara sa fotografijom svog sina.
– Ponekad mu se obratim gledajući njegovu fotografiju i kažem mu „ti i ja, zauvek tim“, zaista to tako osećam. Uvek sam mu govorila dok je bio živ, da sam uvek za njega tu i da ću ga uvek podržati u svemu onom što smatram dobrim ili što mi on pokaže da je dobro, jer sam najsrećnija kada je on srećan. Dobila sam mnogo poruka i pisama od dece širom sveta, koliko on inspirativno deluje na njih. Našla sam jedno pismo na njegovom grobu, od momka koji ima 18 godina iz Mađarske. Napisao je: „Ja sam se trudio, ali nisam bio dobar đak. Kako sam tebe upoznavao, ja se sada trudim više i znaš, ja sam volontirao u vrtiću tokom leta“, i piše šta sve radi sada i šta je sve radio i koliko se trudi. Moje dete koje više nije sa nama, inspiracija drugoj deci i živi na taj način. – kaže Andrijina majka.
Kako kaže, nema zadršku da gostuje, jer ima želju da dočara koliko je ta ljubav između njenog sina i nje lepa, snažna.
– Ja sam uživala u tome u svakoj sekundi sa njim i on je znao da uzvrati. Zato pričam da ljubav ne treba da se štedi, deca uče gledajući nas. Naučiće da daju i da primaju ljubav i biće srećna sutra prema svojoj porodici, ta ljubav nam daje snagu i gura nas. Ne moraju da budu uvek ovako tragične stvari, ne daj Bože da se ikada više dogodi – kaže Suzana i dodaje da su suprug i ona Andriji pristupali kao ravnopravnom članu porodice od samog rođenja, spram uzrasta i onoga što može da razume.
Suzana je ispričala da su Kosta i Andrija bili u korektnom odnosu
– Znao ga je od septembra, kada je Kosta prešao u njihovo odeljenje. Ne znam da li ga je poznavao ranije. Nije bio blizak sa Kostom, jer nije dolazio kod nas u kuću, nije ni on odlazio kod njega, ali sam imala prilike da čujem od dece da je Kosta povremeno bio sa njim u toj Mitićevoj rupi. Čak imam jednu prepisku njihovu, gde je Kosta molio Andriju za neke note za njegovu sestru, gde mu je Andrija rekao da on ne može da mu skine te note sa interneta, jer je sve zaključano ili se plaća, ali da će pokušati da mu to nađe. Nisu bili bliski prijatelji, ali su drugarski komunicirali. Ja nikada od Andrije nisam čula ništa ružno o Kosti, ali nisam imala prilike ni da slušam o nekom bliskom druženju. Sada znam da je Kosta imao dvojicu ili trojicu bližih drugara, kojima je odlazio u kuću i koji su dolazili kod njega u kuću. Neki od tih dečaka su povređeni, pucao je u njih, a mislili su da je Kosta njima najbolji prijatelji. Jedva su preživeli – kaže Suzana i dodaje da Kosta nije bio otuđen od drugara:
Andrijina mama kaže i da nije tačno da Kosta nije bio prihvaćen od drugara, ali da je on bio dete bez emocija.
– Nije tačno da nije bio prihvaćen od drugara, ali on, dozvoliću sebi na osnovu onoga što sam čula od dece i što sam imala prilike da čujem na onom ročištu protiv oca, on je dete koje ne može da oseti emociju i možda zato on nije osećao prijateljstvo. Ja sam njega pitala, kakvi su mu bili drugovi, dečaci što su kod njega dolazili u kuću, a on mi je rekao „Ništa naročito“. Jedan dečak koji je povređen, koga sam ja srela mi je rekao, da je mislio da mu je Kosta najbolji drug. Pitanje je zašto se Kosta osećao nedovoljno prisutnim u društvu. Bio je pozivan i na rođendane. Ne bih da kažem nešto što ne bi trebalo. Prošli put sam rekla sa kojom hladnoćom je na ročištu pričao o ubistvu, kada sam ga pitala: „Da li znaš da si mi ubio sina?“, on je rekao „Znam“. Nema emocija, verovatno ih nije bilo ni u ovom drugarskom odnosu, ali deca ne znaju da objasne zašto. Sada kada slušam, objašnjavaju da je bio čudan – dodaje majka Andrije Čikića.
Suzana smatra da ova tragična situacija treba svima da bude opomena i da se stvari ne prihvataju olako.
– Ne možemo da kažemo da niko nije primetio, jer ako deca primećuju da je on čudan, primetili su sigurno i drugi. S obzirom na to da je sudski proces u toku, ne znam koliko smem da pričam, ali ovo treba da nam bude opomena da neke stvari ne prihvatamo tako lako. Verujem da nikome nije palo napamet da jedno dete može da uđe sa oružjem u učionicu i napravi ovako nešto, ali ja u ovom trenutku ne mogu da govorim da li je bilo znakova na koje je trebalo obratiti pažnju. Možda jeste, ne mislim samo na dete kao dete, već na celu porodicu. Apelujem, da ne shvatamo olako tu neku vrstu različitosti i neke mnogo manje ispade dečije. Posebno sada, kada neka deca od 12 ili 13 godina misle da im niko ništa ne može, jer nisu krivično odgovorni ili su samo ljuti na svoje roditelje, pa pomisle: „Ja neću odgovarati, ali ti možda hoćeš“. Moramo voditi računa, ne znam u kojoj školi možda postoji potencijalno još neko dete, koje neće doći pištoljem, ali sa nožem možda hoće – upozorava majka Andrije Čikića, Suzana Stanković.
Izvor: K1/Blic/Zelena učionica