Odlagala sam igre i maženja sa svojom decom za kasnije. Kad je to kasnije došlo, nisam našla MOJU DECU

3 maja, 2021

Danas je mom sinu 27. rođendan. Da, ove okice, ovi obraščići, transformisali su se u odgovornog mladog čoveka, oca jednogodišnjeg dečaka.

Njegova slika me vraća 25 godina unazad.

Bile su to čuvene devedesete. Njemu dve, a Maji sedam godina. Meni 30 a u karijeri osam godina.

Zašto je ovo bitno? Sa ove vremenske distance tvrdim da je kombinacija ovih godina upravo bila presudna. To su godine u kojima se određuješ na poslu, u kući, u društvu.

Šta se događa?

Na poslu radim sa pola kapaciteta, umorna od dečjih temperatura, ogrebanih kolena, prehlada, virusa.

U kući nervozna majka zbog posla koji sam donosila. Odlagala sam igre i maženja sa njima za kasnije, zbog veša, ručka (koji je po pravilu često zagorevao)…

Kada je konačno došlo to “kasnije”, nisam našla MOJU DECU. Opet sam zakasnila.

Sada sam baka Majinoj Zoli i Đoletovom Viktoru. Nastavljam priču sa njima, tamo gde sam stala sa svojom decom. Propušteno im ne mogu nadoknaditi, griža savesti je prisutna…

Zašto sve ovo?

Zato što vreme ide i kada mi mirujemo.

Sada bih odložila spremanje kuće za trenutak maženja sa Đoletom. Bezobrazno bih izostala sa posla i sa Majom obišla sve luna parkove… Ali…

“Sve je stalo, samo deca rastu…”

Poruka je na početku priče…

Milka Đoković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama