Резилијентност се описује као способност појединца да успешно управља својим животом и да се лако прилагоди променама и стресним ситуацијама проналазећи здраве и конструктивне начине њиховог решавања. Једноставније речено, то је наше умеће опстанка, наша способност да се повратимо након неког трауматичног и тешког догађаја и поново будемо срећни и успешни, и да све што нам се догађа – од лепих и пријатних до веома тешких ситуација – посматрамо и памтимо као корисно, животно искуство. Младим људима је увек био потребан ефикасан начин на који би се суочили са потешкоћама, али модеран свет данас има више потешкоћа него икада раније, и чини се да млади људи данас много теже излазе на крај са неповољним околностима него раније генерације.
Данас је наша главна брига све већи број младих који су агресивни, депресивни, склони самоубиству, који поседују неку од болести зависности и који поседују неки вид асоцијалног понашања. Потребно је побољшати разумевање резилијентности зато што је то од суштинског значаја за родитеље и старатеље обзиром да упућује на то како да сачувамо децу од веома штетних утицаја хаотичног света данашњице који је пун неизвесности. Резилијентност треба разумети као саставни део процеса родитељства, процеса који треба бити усмерен ка јачању способности наше деце да се са самопоуздањем и истрајношћу суоче са тешкоћама и притисцима у животу.
„Тридесетогодишња истраживања указују на то да су разилијентни људи срећнији, да живе дуже, да постижу већи успех у школи и на послу, да имају више среће у везама и да је мања вероватноћа да ће патити од депресије.”
Илустрација: Никола Драгаш
Најраније године живота, још од самог зачећа, од непроцењиве су важности уколико желимо да помогнемо нашем детету да буде што боље припремљено за живот у овом свету пуном сталних, брзих промена. Постоји неколико основних правила која су од кључне важности за развој резилијентности и отпорности на тешкоће које је, током живота, готово немогуће избећи. Та правила стварају заштитне факторе који су од кључне важности за јачање способности појединца да се суочи и посебно да превазиђе тешкоће, и та правила се односе на живот појединца од самог тренутка његовог зачећа!
Прве године живота одувек су биле веома важне. Међутим, током тих година дете се не развија само физички и психички, већ и емоционално и социјално. Најважнији развојни моменти понекад су тешко уочљиви. Често мале и наизглед неважне ствари представљају оне које су од кључне важности. Оно што и даље представља неопходну основу за адекватан дечији развој је – много љубави од стране њима важних људи који брину за њих, огромне количине игре и могућност да се уче на сопственим грешкама. Није неопходно много новца да би добро подигли дете, само треба да му омогућимо горе наведено.
Десет основних правила за развој резилијентности:
1. Позитивна, здрава трудноћа
2. Добра и здрава исхрана
3. Осећај безбедности, неге и бриге унутар круга породице
4. Обиље игре
5. Развој животних вештина којима ће се дете користити
6. Смислено укључивање одраслих са позитивним ставом
7. Јасно постављене границе
8. Одсуство стреса
9. Самодисциплина
10. Јачање духа
Мој модел за развој резилијентности истиче 10 основних правила за за узраст 0 – 12 година који гради здраво самопоуздање, јача резилијентност и оспособљава децу да се брзо поврате након потешкоћа са којима се сусретну у животу. Ова правила јасно истичу различите области на које треба да се фокусирају родитељи, школа или заједница у циљу развијања резилијентности код детета. Придржавати се било ког од наведених правила биће више него корисно! Једино правило за које имамо само једну прилику да га испунимо јесте свакако прво – позитивна, здрава трудноћа!
Често се испостави да су наизглед мале и неважне ствари заправо биле веома важне и велике. Беба која се лако и брзо умири има великих изгледа да се развије у сталожено и смирено дете. Правила у исхрани која родитељи поставе током прве две године живота детета, оно ће усвојити и тешко да ће их икада у свом животу променити. То значи да ће деца која се током своје прве две године живота нису упознала са нездравим и слатким пићима, са храном која има висок проценат масноће и са вештачки обрађеном храном као што је чипс, бити мање склона да, као одрасле особе, проналазе задовољство у њиховој конзумацији. Деца која су се слободно играла у природном окружењу и коју родитељски надзор није ометао у игри, као одрасле поседоваће радозналост и истраживачки дух, за разлику од оне деце којој су се одрасли подоста мешали у игру одређујући јој смер и правила. Једноставне радње и вештине које су присутне свакодневно нису баш тако једноставне за децу. Редовно и темељно прање зуба, коришћење прибора за јело, дување носа и везивање пертли на обући – све су то, за децу, озбиљне вештине којима их, уз много стрпљења и саосећања, треба научити. Деца тумаче свет онако како га она виде својим очима и често могу сама себе да сматрају неспособнима или глупима уколико се нађу у присуству другог детета које уме да изведе неку од радњи коју она још нису научила.
Постоји још много тога што утиче на децу током живота, а што није сажето у тих 10 оновних правила, али то све не би стало у овај чланак. Није сувишно напоменути да не постоји једноставан образац који обезбеђује истовремени успех код све деце, јер сва су деца посебна и међусобно веома различита и њихов развој је одређен различитим факторима – онима које можемо и онима које не можемо да видимо. Неопходно је да родитељи непрекидно воде рачуна о томе шта се догађа у животима њихове деце. Корисно је у то укључити и оне чланове породице и особе које су у великој меру укључене у живот детета, јер се на тај начин постиже склад у дечијем развоју. Никако немојте упоређивати дете са другим дететом – то веома лоше утиче на личност детета као и на потенцијал који оно носи у себи и може онемогућити детету да се слободно искаже и испољи. За децу и њихов адекватан развој неопходно је да искусе разочарење, потешкоћу, неуспех и границе јер ће им то помоћи у развијању оних вештина и способности које су неопходне за живот у друштвеној заједници. Деца треба да имају своје мишљење и временом треба да добијају све већу слободу да сама одлучују о питањима која се тичу њиховог живота. Међутим, треба бити обазрив, јер превелика попустљивост може довести до развијања неких непожељних облика понашања код деце која могу довести до сукоба и невоља. Малој деци је потребно помоћи да изађу на крај са јаким, негативним осећањима, научити их како да искажу своје потребе и како да правилно комуницирају са њима важним особама. Незадовољене потребе су главни узрок неприкладног понашања код деце – а помоћ детету да схвати која је потреба незадовољена има изузетно велики утицај на целокупан каснији живот. На тај начин деца уче разлику између асертивности, пасивности и агресије.
Свако има свој систем вештина које је развијао током времена и којима се користи у животу. Важно је да запамтимо да ће код детета (а касније и код одраслог човека) резилијентност бити утолико развијенија уколико га обогатимо са што више вештина које му могу бити од користи у животу. Ево једне метафоре која би сликовито могла да дочара оно о чему говоримо: Замислимо да постоји алат који користимо радећи на своме животу, обликујући га како ми желимо. Наравно, разноликост алата којим располажемо одређује колико ћемо успешно обликовати наш живот и шта ћемо од њега направити. Тај алат којим се користимо у животу сакупили смо временом. Замислимо, даље, да дете стално на рамену носи невидљиву кутију у коју слаже и сакупља алат на који наиђе током времена. Најважније је да схватимо да онолико колико смо напунили алатом потребним за живот кутију коју дете носи са собом – толико ће резилијентност бити развијена код њега. То је основна дужност родитеља и старатеља – да дететову кутију добро напуни разноликим алатом којим ће се дете касније користити. Њу не може да испуни нико осим њих – ни наставници ни евентулно особље које чува децу. Они само могу да дају свој допринос на већ постојећи алат.
Коначно, успомене из детињства изградиће у деци очекивања која ће имати од живота. Деца која су, током свог детињства, имала прилику да уживају у неким „чаробним” тренуцима као што је читање књиге док су увече зашушкана у кревету, певање песама у колима током путовања, лов на ускршња јаја или одлазак у шуму на брање печурака, имаће позитивна и оптимистична очекивања од свог живота. Развијање дечије маште, поготово до десете године, може смањити могућност да дете једног дана пати од депресије, а такође може и предупредити настајање непожељних особина као што су цинизам и превелика склоност ка критиковању других. То је последње од 10 поменутих правила за развој резилијенције – јачање духа.
Детињство би требало да буде препуно игара без краја, спонтаности, смеха и чудесних, задивљујућих тренутака. Нека се оно што је у Вашем детету ослободи и несметано изађе напоље у игри, нека се дете слободно отвори и испољи пре него што постане адолесцент, јер ће га тада постати срамота од Вас. Свесно и намерно стварајте лепе тренутке који ће стварати радост и лакоћу – угасите телевизор и компјутер, пустите музику, једите оброке сви заједно и шалите се међусобно. Радите све оно што развија осећај припадности и властите вредности.
Постоји неколико малих ствари које, током времена, постају веома велике и важне за живот.
„Људска повезаност је од кључног значаја за резилијентност, личну срећу појединца и осећај припадности. То се може достићи једино путем признавања, поштовања и неговања индивидуалног људског духа који постоји у сваком детету. „
Са енглеског превела и приредила: Јована Бонџић