Jedna od najvažnijih veština koju morate razviti kod deteta – rezilijentnost

decembar 6, 2018

Rezilijentnost se opisuje kao sposobnost pojedinca da uspešno upravlja svojim životom i da se lako prilagodi promenama i stresnim situacijama pronalazeći zdrave i konstruktivne načine njihovog rešavanja. Jednostavnije rečeno, to je naše umeće opstanka, naša sposobnost da se povratimo nakon nekog traumatičnog i teškog događaja i ponovo budemo srećni i uspešni, i da sve što nam se događa – od lepih i prijatnih do veoma teških situacija – posmatramo i pamtimo kao korisno, životno iskustvo. Mladim ljudima je uvek bio potreban efikasan način na koji bi se suočili sa poteškoćama, ali moderan svet danas ima više poteškoća nego ikada ranije, i čini se da mladi ljudi danas mnogo teže izlaze na kraj sa nepovoljnim okolnostima nego ranije generacije.

Danas je naša glavna briga sve veći broj mladih koji su agresivni, depresivni, skloni samoubistvu, koji poseduju neku od bolesti zavisnosti i koji poseduju neki vid asocijalnog ponašanja. Potrebno je poboljšati razumevanje rezilijentnosti zato što je to od suštinskog značaja za roditelje i staratelje obzirom da upućuje na to kako da sačuvamo decu od veoma štetnih uticaja haotičnog sveta današnjice koji je pun neizvesnosti. Rezilijentnost treba razumeti kao sastavni deo procesa roditeljstva, procesa koji treba biti usmeren ka jačanju sposobnosti naše dece da se sa samopouzdanjem i istrajnošću suoče sa teškoćama i pritiscima u životu.

„Tridesetogodišnja istraživanja ukazuju na to da su razilijentni ljudi srećniji, da žive duže, da postižu veći uspeh u školi i na poslu, da imaju više sreće u vezama i da je manja verovatnoća da će patiti od depresije.”

10804993_810375295693246_2136888021_nIlustracija: Nikola Dragaš

Najranije godine života, još od samog začeća, od neprocenjive su važnosti ukoliko želimo da pomognemo našem detetu da bude što bolje pripremljeno za život u ovom svetu punom stalnih, brzih promena. Postoji nekoliko osnovnih pravila koja su od ključne važnosti za razvoj rezilijentnosti i otpornosti na teškoće koje je, tokom života, gotovo nemoguće izbeći. Ta pravila stvaraju zaštitne faktore koji su od ključne važnosti za jačanje sposobnosti pojedinca da se suoči i posebno da prevaziđe teškoće, i ta pravila se odnose na život pojedinca od samog trenutka njegovog začeća!

Prve godine života oduvek su bile veoma važne. Međutim, tokom tih godina dete se ne razvija samo fizički i psihički, već i emocionalno i socijalno. Najvažniji razvojni momenti ponekad su teško uočljivi. Često male i naizgled nevažne stvari predstavljaju one koje su od ključne važnosti. Ono što i dalje predstavlja neophodnu osnovu za adekvatan dečiji razvoj je – mnogo ljubavi od strane njima važnih ljudi koji brinu za njih, ogromne količine igre i mogućnost da se uče na sopstvenim greškama. Nije neophodno mnogo novca da bi dobro podigli dete, samo treba da mu omogućimo gore navedeno.

Deset osnovnih pravila za razvoj rezilijentnosti:
1. Pozitivna, zdrava trudnoća
2. Dobra i zdrava ishrana
3. Osećaj bezbednosti, nege i brige unutar kruga porodice
4. Obilje igre
5. Razvoj životnih veština kojima će se dete koristiti
6. Smisleno uključivanje odraslih sa pozitivnim stavom
7. Jasno postavljene granice
8. Odsustvo stresa
9. Samodisciplina
10. Jačanje duha
Moj model za razvoj rezilijentnosti ističe 10 osnovnih pravila za za uzrast 0 – 12 godina koji gradi zdravo samopouzdanje, jača rezilijentnost i osposobljava decu da se brzo povrate nakon poteškoća sa kojima se susretnu u životu. Ova pravila jasno ističu različite oblasti na koje treba da se fokusiraju roditelji, škola ili zajednica u cilju razvijanja rezilijentnosti kod deteta. Pridržavati se bilo kog od navedenih pravila biće više nego korisno! Jedino pravilo za koje imamo samo jednu priliku da ga ispunimo jeste svakako prvo – pozitivna, zdrava trudnoća!

Često se ispostavi da su naizgled male i nevažne stvari zapravo bile veoma važne i velike. Beba koja se lako i brzo umiri ima velikih izgleda da se razvije u staloženo i smireno dete. Pravila u ishrani koja roditelji postave tokom prve dve godine života deteta, ono će usvojiti i teško da će ih ikada u svom životu promeniti. To znači da će deca koja se tokom svoje prve dve godine života nisu upoznala sa nezdravim i slatkim pićima, sa hranom koja ima visok procenat masnoće i sa veštački obrađenom hranom kao što je čips, biti manje sklona da, kao odrasle osobe, pronalaze zadovoljstvo u njihovoj konzumaciji. Deca koja su se slobodno igrala u prirodnom okruženju i koju roditeljski nadzor nije ometao u igri, kao odrasle posedovaće radoznalost i istraživački duh, za razliku od one dece kojoj su se odrasli podosta mešali u igru određujući joj smer i pravila. Jednostavne radnje i veštine koje su prisutne svakodnevno nisu baš tako jednostavne za decu. Redovno i temeljno pranje zuba, korišćenje pribora za jelo, duvanje nosa i vezivanje pertli na obući – sve su to, za decu, ozbiljne veštine kojima ih, uz mnogo strpljenja i saosećanja, treba naučiti. Deca tumače svet onako kako ga ona vide svojim očima i često mogu sama sebe da smatraju nesposobnima ili glupima ukoliko se nađu u prisustvu drugog deteta koje ume da izvede neku od radnji koju ona još nisu naučila.

Postoji još mnogo toga što utiče na decu tokom života, a što nije sažeto u tih 10 onovnih pravila, ali to sve ne bi stalo u ovaj članak. Nije suvišno napomenuti da ne postoji jednostavan obrazac koji obezbeđuje istovremeni uspeh kod sve dece, jer sva su deca posebna i međusobno veoma različita i njihov razvoj je određen različitim faktorima – onima koje možemo i onima koje ne možemo da vidimo. Neophodno je da roditelji neprekidno vode računa o tome šta se događa u životima njihove dece. Korisno je u to uključiti i one članove porodice i osobe koje su u velikoj meru uključene u život deteta, jer se na taj način postiže sklad u dečijem razvoju. Nikako nemojte upoređivati dete sa drugim detetom – to veoma loše utiče na ličnost deteta kao i na potencijal koji ono nosi u sebi i može onemogućiti detetu da se slobodno iskaže i ispolji. Za decu i njihov adekvatan razvoj neophodno je da iskuse razočarenje, poteškoću, neuspeh i granice jer će im to pomoći u razvijanju onih veština i sposobnosti koje su neophodne za život u društvenoj zajednici. Deca treba da imaju svoje mišljenje i vremenom treba da dobijaju sve veću slobodu da sama odlučuju o pitanjima koja se tiču njihovog života. Međutim, treba biti obazriv, jer prevelika popustljivost može dovesti do razvijanja nekih nepoželjnih oblika ponašanja kod dece koja mogu dovesti do sukoba i nevolja. Maloj deci je potrebno pomoći da izađu na kraj sa jakim, negativnim osećanjima, naučiti ih kako da iskažu svoje potrebe i kako da pravilno komuniciraju sa njima važnim osobama. Nezadovoljene potrebe su glavni uzrok neprikladnog ponašanja kod dece – a pomoć detetu da shvati koja je potreba nezadovoljena ima izuzetno veliki uticaj na celokupan kasniji život. Na taj način deca uče razliku između asertivnosti, pasivnosti i agresije.

Svako ima svoj sistem veština koje je razvijao tokom vremena i kojima se koristi u životu. Važno je da zapamtimo da će kod deteta (a kasnije i kod odraslog čoveka) rezilijentnost biti utoliko razvijenija ukoliko ga obogatimo sa što više veština koje mu mogu biti od koristi u životu. Evo jedne metafore koja bi slikovito mogla da dočara ono o čemu govorimo: Zamislimo da postoji alat koji koristimo radeći na svome životu, oblikujući ga kako mi želimo. Naravno, raznolikost alata kojim raspolažemo određuje koliko ćemo uspešno oblikovati naš život i šta ćemo od njega napraviti. Taj alat kojim se koristimo u životu sakupili smo vremenom. Zamislimo, dalje, da dete stalno na ramenu nosi nevidljivu kutiju u koju slaže i sakuplja alat na koji naiđe tokom vremena. Najvažnije je da shvatimo da onoliko koliko smo napunili alatom potrebnim za život kutiju koju dete nosi sa sobom – toliko će rezilijentnost biti razvijena kod njega. To je osnovna dužnost roditelja i staratelja – da detetovu kutiju dobro napuni raznolikim alatom kojim će se dete kasnije koristiti. Nju ne može da ispuni niko osim njih – ni nastavnici ni eventulno osoblje koje čuva decu. Oni samo mogu da daju svoj doprinos na već postojeći alat.

Konačno, uspomene iz detinjstva izgradiće u deci očekivanja koja će imati od života. Deca koja su, tokom svog detinjstva, imala priliku da uživaju u nekim „čarobnim” trenucima kao što je čitanje knjige dok su uveče zašuškana u krevetu, pevanje pesama u kolima tokom putovanja, lov na uskršnja jaja ili odlazak u šumu na branje pečuraka, imaće pozitivna i optimistična očekivanja od svog života. Razvijanje dečije mašte, pogotovo do desete godine, može smanjiti mogućnost da dete jednog dana pati od depresije, a takođe može i preduprediti nastajanje nepoželjnih osobina kao što su cinizam i prevelika sklonost ka kritikovanju drugih. To je poslednje od 10 pomenutih pravila za razvoj rezilijencije – jačanje duha.

Detinjstvo bi trebalo da bude prepuno igara bez kraja, spontanosti, smeha i čudesnih, zadivljujućih trenutaka. Neka se ono što je u Vašem detetu oslobodi i nesmetano izađe napolje u igri, neka se dete slobodno otvori i ispolji pre nego što postane adolescent, jer će ga tada postati sramota od Vas. Svesno i namerno stvarajte lepe trenutke koji će stvarati radost i lakoću – ugasite televizor i kompjuter, pustite muziku, jedite obroke svi zajedno i šalite se međusobno. Radite sve ono što razvija osećaj pripadnosti i vlastite vrednosti.

Postoji nekoliko malih stvari koje, tokom vremena, postaju veoma velike i važne za život.
„Ljudska povezanost je od ključnog značaja za rezilijentnost, ličnu sreću pojedinca i osećaj pripadnosti. To se može dostići jedino putem priznavanja, poštovanja i negovanja individualnog ljudskog duha koji postoji u svakom detetu. „

Sa engleskog prevela i priredila: Jovana Bondžić

deteplus.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama