Мало по гузи НИЈЕ ок, а ево и зашто

Деца, нарочито кад су баш мала, уче опонашањем. Онако како се ми понашамо када имамо проблем, понашаће се и они. То како се ми носимо са стресним ситуацијама и како реагујемо на њих снажно ће утицати на нашу децу.

Када родитељ удари дете, ретко то чини у жељи да га дисциплинује и оствари неки позитиван ефекат на његово понашање. Ако мало и размислите, како неко ко се осећа лоше (а ако ударите дете, оно се мора осећати лоше) може да се понаша добро? Ударање је заправо признање немоћи, неспособности да решимо проблем на конструктиван начин.

То што на дете оставља озбиљне психичке последице, није једини разлог да престанете да ударате дете. Дајемо вам још 7.

1. Ударањем детету шаљете много порука а најснажнија је – ударати другог је ок. У првим годинама, деца оно што им родитељ каже или што ради гледају потпуно некритички. Ако то раде мама и тата, значи да то тако треба. Потпуно је погрешан став који ћете често чути од недовољно едукованих родитеља а то је да – ако детету не узвратите ударцима на агресивно и неконтролисано понашање, они ће сутра тући вас. Од тога вероватно нема веће заблуде. Напротив, ако сте ви на својој деци примењивали дисциплинску меру ударања и они ће, у већини случајева, то спроводити на својој деци и ближњима.

2. Дете које је ударано не постаје боље: Ударањем се дечије понашање не поправља, него погоршава (па колико сте пута чули да неки родитељ каже – не вреди, и бијем га, и он опет по старом!). Ако желите да се ваше дете понаша боље, оно мора мислити о себи боље, мора се осећати боље.А да би се то десило, позитиван импулс мора да крене од родитеља. Ударање је потпуно супротно ономе што желите да постигнете. Дете које добије батине осећа се лоше и то показује својим понашањем. Батине и лоше понашање су заправо пропорционални. А ако нису, онда је то већ још већи проблем, јер значи да сте дух свог детета сломили у потпуности.

3. Ударање умањује дететовo самопоуздање: деца немају развијену самоконтролу (немају је ни неки одрасли), па зато, да би се дете добро понашало оно се мора и осећати добро. Ако добије ударац по гузи зато што је, рецимо, просуло брашно, порука коју дете тиме добије је да је то брашно мами важније од њега. Тада дете учи, то је тачно, али никако оно што бисте ви желели. Ваш циљ је, обично, да дете научи да се пажљиво опходи према стварима и да не дира оно што не сме да дира. Али, уместо тога, дете учи да заслужује батине јер је лоше. А кад верује да је лоше, дете се и понаша лоше. И онда је то круг из кога се излази само променом става родитеља. Дете не може много да учини само.

4. Ударање је одраз родитељске немоћи и незнања: родитељи који понашање детета контролишу ударцима или увредама на рачун детета, заправо се осећају немоћно. Ударац детету обично долази онда када емоционално надвлада рационално и ви једноставно нисте у стању да исконтролишете бес (замислите, а то исто детету браните!). А онда, када схвате да ударци заправо не доносе никакав позитиван ефекат, осете се још лошије. Родитељски ауторитет није исто што и страхопоштовање. Дете не треба да од вас има страх, треба да вам верује и да вас поштује.

5. Ударци подстичу бес и лоше понашање. Када их ударите, деца се осете понижено. За њих, то је чиста неправда. И вероватно је да ће се томе опирати и због тога бунити. А ако се не буне и труде да понашање које вам се не допада исправе, будите уверени да то није због тога што је научило шта је добро а шта не, већ због тога што се боји оног ко удара. А питање које онда по логици ствари следи је – шта ће бити кад престане да се боји?

6. Ударац по гузи може прерасти у злостављање. Једном када пресудите да је ударац по гузи легитимна дисциплинска мера, лако, врло лако ће се то појачавати. Дете ће, као што је већ поменуто, постајати све лошије, а ви ћете самим тим веровати да је заслужило и мало јаче батине. Па још мало. Па још мало. Па уместо руке, дође прут, па уместо прута каиш. Оно што је почело као само „безазлен” ударац по гузи од којег детету „ништа не фали” постаје злостављање.

7. Ударци нису делотворни: ударање није добро ни за кога. Ни за дете, ни за родитеља. Оно ствара јаз између детета и родитеља, шири круг насиља и изван породице и прави проблем детету у стварању било каквих квалитетних веза у животу. Ударање није начин јер оно не подстиче лепо понашање. Зато, потражите друга решења. Почните од – разговора. И још разговора. И кад вам се учини да више не можете да понавњате, разговарајте још. И, важније од приче су – дела. Будите пример лепог говора, манира, понашања, па тек онда то исто очекујте од свог детета.

И упамтите – и ја сам добијао батине па шта ми фали, није довољно добар аргумент. Ретко ће ко за себе признати да му нешто фали и ретко ће се ко запитати да ли би у животу постигао много више и боље да је у детињству уместо батина имао разговор и разумевање.