Мој средњи син је у вишим разредима основне школе имао разредну која ће и њему и мени вероватно заувек остати у памћењу. Ситна, плаха, разиграних очију, увек насмејана.
На крају тог осмогодишњег школовања, обзнанила нам је да би радо повела децу у Вуковар, њен град. Град где је рођена, где је изгубила родитеље, комад детињства из свог живота. И није то био уопште обичан излет. То је био један врло емоционалан пут. Тој деци и не толико због самог града и догађаја који су се ту збили, колико због сазнања да је то задњи излет с њиховом омиљеном учитељицом.
Најбољи резиме свега ћу вам дочарати ако вам напишем шта је мени моје дете рекло на повратку кући.
„Мама, ја ћу плакати кад легнем вечерас.“
„Зашто сине?“, упитам га.
„Данас сам напокон упознао своју учитељицу. Толико пута смо били злочести и толико пута је због нас имала проблема у зборници. И сад се стидим због нас. Стидим се. Уопште нисмо размишљали о њој. Данас нам је показала како је имала тежак живот, а ми јој га уопште нисмо олакшали, знаш.“ – каже ми у даху.
„Сине, она је учитељица и одлично ради свој посао. Могла је одабрати да вас не брани и да виче на вас, али сама је одлучила да ће увек стати на вашу страну, јер сте деца и још учите о животу.“, одговорим му благо.
„Знам мама, али кад сам добио пљуску од Игора, није викала на њега. Мене је загрлила и пољубила и рекла је да ћемо сви заједно то решити. Позвала је Игора, питала га је зашто је то учинио, а Игор јој је одговорио да је то зато што сам му написао нешто ружно у свеску. И онда је рекла да је не занима шта сам написао и питала ме да ли мислим да је у реду то што сам учинио и ја сам јој рекао да није. Али да сам хтео да се нашалим, а не да повредим Игора. Онда је питала њега да ли је у реду то што је урадио. И он је рекао да није, али да је хтео да покаже да га је то повредило. Извинили смо се један другом и обоје смо се извинили учитељици. И похвалила нас је и рекла је да се тога увек сетимо и да само пуно међусобно о свему разговарамо. Чак и ако се уопште око нечега не слажемо. И да поштујемо једни друге и различитост мишљења.“ – објасни он мени додатно.
Ово је нешто због чега ће учитељица остати у памћењу мом детету. Али мени ће остати због многочега. И у мору свих дивних ствари које је урезала у наш живот, одвојићу једну тешку.
Једног дана, иста та учитељица, сазвала је родитељски састанак. Врло брзо након излета.
„Драги родитељи, овај састанак неће бити дуг. Биће кратак, али јако тежак. Молим вас да након њега одете у миру и тишини, да у току вечери размислите, па вам од сутра након наставе стојим на располагању за сваки упит“, каже она тихо и озбиљно, па настави.
„Пре два дана, наша су деца добила задатак да својим родитељима или укућанима пошаљу поруку. Анонимно. Оно што вам у лице неће рећи, а хтели би. Ја не знам чије дете је шта написало, али ви ћете се сигурно препознати. Искрено, нисам ово очекивала.
Шокирала сам се. А након првог шока одлучила сам да ово поделим с вама, а како ћемо даље, видећемо“, каже она, па опет настави.
„Свако дете је добило комад папира. Нико се није смео потписати. Папири су пресавијени, бачени у корпу и унутра промешани.
Сада ћу вам прочитати што вам ваша деца поручују!“, каже. Први пута сам ту женицу видела без осмеха на лицу.
„Ево, мало симпатичних на почетку“, и ипак се слабашно насмеје.
„Тата, бицикл је очајно ружан, али ипак те волим јер си ми га купио!“
„Мама, преклињем те. Дај баки да кува!“
„Мама, волим те и једва чекам да ми родиш секу!“
„Бураз, ако ми не купиш ону игрицу, тужићу те старцима да копаш нос и бацаш шмркље иза кревета!“
„Мама, ако ми не купиш ону хаљину, рећи ћу тати да кришом пушиш на балкону!“
Жамор тихог смеха крене клизити кроз разред.
„А сада ћемо о онима након којих само желим да одете. Неки други дан ћемо о томе. Желим да вам остане у глави. Да размишљате о томе и да то преспавате. У реду?“, она нежно и смирено упита, а ми сви климнемо потврдно. Уздахне и крене.
„Тата, не зови маму курвом. Она је дивна жена која воли мене и брата.“
„Мама, ја би да се чешће играш са мном, а мање радиш. Чак и кад си код куће, више пушиш на балкону, него што си са мном.“
„Тата, боли ме кад ме удараш по глави!“
„Тата, желим те видети трезног и срећног…“
„Мама, отвори очи. Постоји више од наша 4 зида. Постоје и други. Тата се неће вратити!“
„Секо, волим те. Не могу да те гледам тако несрећну. Желим да те загрлим, али бојим се да ћеш ми рећи нешто ружно…“
„Тата, шамар не боли толико. Више ме боли што уопште ниси у праву.“
„Мама, тата, ја не могу више овако. Одлучите се више јесам ли идиот или само лењ…“
„Удариш ли ме још једном, зарићу ти нож у срце на спавању!“
Седела сам немо у столици зурећи испред себе, бојећи се да погледам икога око себе. Као да ћу и ја добити неки шамар. Зачух некога како се диже и одлази из разреда. Па другог. И тако редом. На крају ипак погледам иза и приметим да смо у просторији остале нас три маме. Једној су се сузе сливале низ образе. Погледам учитељицу која ми само лагано климне да је у реду и да одем.
Уопште се не сећам како сам дошла до стана. Знам да сам плакала и плакала и плакала. Ето, и данас тешко бирам речи да опишем шта се тада у тој просторији догодило. Знам да сам се упитала – па зар је могуће?! Међу овом децом?! Ови родитељи?! Осам година их знам као дивне људе. Но, очито је да је то свуда око нас. Или заиста не видимо, или затварамо очи. Али она није. Није зажмурила. Штавише, отворила је и очи и срца многима. Како се ово завршило, не знам. Нисам од оних родитеља којима је била пренесена порука очаја. Школа је трајала још месец, два и искрено, нисам се ни усудила да питам. Али сам сигурна да је из тога извучено нешто добро. За те људе. За ту децу. За те породице. И сигурна сам да ниједно дете и ниједан родитељ неће заборавити професорку Бранку. Ни излет у Вуковар. Ни аутобус. Ни њен предиван осмех.