Мене су сви гледали сажаљиво годинама. Мислим да сам одрастао пре времена (ако постоји уопште то „на време“) највише због тог тужног лепљивог погледа других. Не што ми је отац умро за воланом од инфаркта, не што се мајка после годину и по дана преудала, него баш од тог претешког осећаја који су ми други наметали.
Као: јадан мали.
Марко, морамо да разговарамо
Мени су увек само саопштавали ствари кад се десе. Мој отац је знао да ме заседне, на пример, за трпезаријским столом и каже: „Марко, морамо да разговарамо.“ Али никад нисмо разговарали, увек је он причао, како се деда разболео, како је баба умрла, како се учитељица жали на мене да сам несташан на часу математике (а мени је само било досадно), како нећемо овог лета на море.
Мајка је после од њега преузела тај исти „шаблон“. Први пут га је применила, сећам се, баш тог 1. јула кад сам се вратио из школе. Била је отечена од плакања, већ обучена у црно (са заборављеном жутом гумицом у коси) и рекла: седи, Марко, морамо да разговарамо. Тата је умро.
Не знам да ли ми је теже пало то саопштење или оно недуго затим, седи, постоји неко ког желим да упознаш.
Чак ни тад није рекла: неко ко мене жели да упозна. Не, није она хтела да Стеван упозна мене, њеног сина, него да ја упознам Стевана, „мог новог тату“. Као да су тате неки алат за гаражу, па можеш да их купиш на распродаји. Добар дан, добар да, треба ми један тата, тако као француски кључ, нешто да заврнем. Или ако имате неког тату-чекића, што добро закуцава ексере, нервозу и поправља рупе у кућном буџету.
Није баш да може.
Али моја се Данка, моја збуњена мајка, понела баш тако, као шегрт у мајсторској радионици – да л’ стварно није умела сама да живи или је мислила да ми треба „чврста мушка рука“, не знам. Тек, ја добих новог тату.
Ти си велики сада
Нисам могао дуго да схватим од чега ми се скупља кнедла у грлу. Мислио сам, можда је због тате, није лако кад имаш 12 година и останеш без оца. Али морам да признам да ја на свог Божидара нисам много мислио. Покушао сам да схватим да л’ је због те „преудаје“, због Данкиног смејуљења ујутро кад устане и стидљивог кикотања кад је Стеван лупи по задњици кад мисли да не гледам. Ал’ ако ћемо искрено, ништа мени од тога посебно није сметало.
Онда је дошло још једно „саопштење“. Мајка је цветала и са посебним усхићењем једног јутра изјавила како је трудна. Наравно, десет минута пре тога је повраћала кајгану коју сам спремио да је изненадим.
– Извини, Марко, није због тебе, злато. Мама је трудна.
Свако честитање на трудноћи, а касније на рођењу детета – моје сестре Мионе – било је испраћено оним чудним погледом који је говорио „јадан мали“. Био сам срећан, стварно срећан што сам добио сестру. Јесте, плакала је целу ноћ пред мој контролни из хемије, поцепала ми је тек завршен рад из ликовног, а једном се чак попишкила на мој ранац. Али нисам ни ја баш толика будала да не знам да је она само беба.
А ја сам „велики“. Имам 14 година.
Кнедла у грлу је само расла, иако је све привидно било исто. Једнако сам добијао четворке – колико год се трудио, никад није била петица, чак ни пет минус – разредна је једном у два месеца обавезно звала мајку „да поразговарају“, јер „Марко нема концентрацију на часовима, омета наставу, опет је заборавио да донесе домаћи, знамо да вам је тешко, али покушајте да допрете до њега“.
Данка је била једна од оних мајки које су све преносиле „у оригиналу“ свом мужу. Стеван је био у „ћале фазону“ и „ја ћу то, Дано, да решим“. Замишљао сам како као у неком старом црно-белом филму извлачи каиш из панталона да ме истуче, „да ми покаже мога Бога“. Понекад, чини ми се, лакше би ми било да је било тако. Само, Стевана је превише болело уво за мене да би се секирао и „деранжирао“.
– Мали, немој мајку да брукаш тамо у школи. Сви знају да си остао без оца, зато ти и толеришу то понашање, ал’ сад кад сам ја ту (па нагласи ово ЈА и подигне обрве), срамота је да се глупираш тако. Сад ће средња школа иза ћошка, мислиш да ово може да ти пролази тамо, а?
Кнедла у грлу је временом добила бодље, то ти ваљда следује кад ћутиш.
Јадан мали, види га
Одједном сам био „велики“, морао сам да будем одговоран. „Од мене се само тражи да учим“ била је уобичајена фраза за суботње поподне кад питам да изађем на баскет с друштвом. Док су моји другари проводили викенде и слободно време на школском терену, они су од мене тражили „само“.
Само причувај Миону на сат времена.
Само је пресвуци, молим те, журим на посао.
Само дај Миони да поједе нешто, какав си то брат?!
За први Мионин рођендан су одлучили да направе крштење и – свадбу. Данка није толико поблесавила да обуче венчаницу, али јесте чежњиво уздисала док је облачила беж комплет. Да л’ је мислила на Божидара? Не знам. Ако јесте, није јој сметало да се пола сата после тога „пред Богом и људима“ опет уда.
– Кол’ко се сећам, она се за Божидара у цркви није беше удала?
– Није, а овај јој је изгледа верник. Лепо им ово женско детенце. А Марко, ех, јадан мали.
Овако су ћеретале моје тетке испред цркве док се моја мајка смешкала у фотоапарат са Мионом у рукама и Стеваном поред себе. На тим „породичним“ фотографијама није било места за мене. После се баба Љуба досетила да би баш било лепо да ја држим Миону, да имамо слику за успомену.
Углавном, споља – тек сад ми је јасно – био сам јадан мали без оца што је сада велики и треба све да разуме. Да подржи мајку, да буде захвалан што ето, има новог тату, само да учи, ништа друго не треба.
А кнедла у грлу са оштрим бодљама је расла. Чекао сам, хоће ли бодље отпасти? Да л’ ће се кнедла можда отопити? Склизнути у стомак? Нисам знао како да је испљунем напоље, па се десило неизбежно – упала слепог црева и хитна операција месец дана пред малу матуру. Данка је још дојила Миону, па није могла са мном у болницу, али ме је посећивала сваког дана.
Медицинско особље као да се заразило вирусом сажаљења. Сви су ме једнако гледали као моје баба-тетке, као цела фамилија. Канда епидемија! Од тих погледа стално ми је било мука. Терало ме је да се запитам: хоће ли ико видети нешто више у мени од „јадног малог Марка“?!
Била је једна медицинска сестра што сам јој се много свидео. „А што се ти, мали, мало више не смејеш, ха?“ Па исприча неки виц за малу децу. Један дан, други дан, сваки дан. Кад једно јутро, последње пред отпуст, дође да ми да терапију и каже, гледајући све нешто изнад моје главе, као у боцу са инфузијом:
– Теби као да моје шале нису смешне, а? Па добро, кад порастеш, можда их и схватиш. Можда се сетиш да се смејеш. Не знам шта те мучи, ал’ слепо црево није. – па се насмеје – Ето, мали, сад смо те лепо поправили, па благош мени, осмех на лице! Ко ти брани?!
И ја се ту сетим – нико ме још није питао, МЕНЕ питао, што се не смејем и ко ми брани да се смејем.
Нисам баш ни толико мали да не схватим.
Мама је изабрала да се опет уда.
Ја сам изабрао да се опет смејем.
Брже сам одрастао од других, што би рекли „пре времена“. Могу да кажем да сам „самоук“ у одрастању. Ал’ сам научио нешто важно. Чак и данас, кад не знам шта ћу од себе, ја поставим то мало питање: Ко ти брани?
Не буде ми лакше.
Али буде лепше.
Ваљда се и то рачуна.
