Jednom davno Ona je pitala majku: „Jesam li ja princeza?“
Majka se samo nasmejala, a zatim strogo odgovorila: „Ne, ti si obična devojčica. Princeze su razmažene.“
Ali Ona je znala da nije obična jer je u sebi imala jedno malo zrno koje je žuljalo. Mama je bila previše racionalna da shvati suštinu.
Ona je rasla i postala sve što jeste. U mnoštvu ljudi bila je sama sebi dovoljna, u tišini svoje kuće savršeno puna. Nikad joj nije bilo dosadno, jutra su bila obala sa koje se uroni u bistru vodu očekivanja, dani su joj bili prekratki za sve što želi i planira.
O svom zrnu nije više nikada nikome govorila. Iako je uvek bilo tu. Nekad meko i mazno kao obećanje, nekad oštro kao podsetnik, nekad nemo kao sram, nekad ubojito jer je zaboravljeno. Čuvala ga je i ponekad mislila da svako ima svoje zrno. Nije želela biti drugačija, ali je stvarnost bila neumoljiva. Jer, kad joj neko kaže: „Pa, šta ti misliš da si ti?!“, zrno se pomeri, naraste i podseti je.
Ona je bila hrabra. Išla je drsko na svaku nevolju, znala da je predoseti i nanjuši, postavi prepreku i ulovi je. Nekad je to bilo lako, nekad lukavo, nekad bi se izgrebala i izlupala, ali je izazov terao napred. Ona je mogla sve. Bila je gospodar sudbine.
Zrnu je bilo lepo.
Znala je uvek šta da kaže, čak i kad joj nije sasvim izvesno šta treba da uradi. Zato što su joj sve situacije bile jasne unapred. Razlagale su se pred njom na proste sastavke i nije želela da ćuti. Bog joj je dao jezik da govori. Jezik se ne štedi i bila je uvek začuđena kada sve izgovori, kada objasni, pa vidi ispred sebe muk, nevericu i odsustvo poverenja, kada se sve te reči prospu uludo po spuštenim ramenima sagovornika i popadaju po sagnutim glavama.
Zrno se smeškalo.
Ona je bila vredna. Sve se ispred nje ravnalo i slagalo kao na starinskim vojnim egzercirima. Znalo se gde šta stoji, kada se iznosi, čemu služi. Stizala je sve i bila uvek odmorna i voljna, obučena i doterana i niko ne bi verovao da su se svi ti poslovi propustili kroz njene ruke, a ona i dalje ide, diše, smeje se. Bila je zadovoljna na kraju svake staze koju mora da pređe do ličnog savršenstva, jer se na kraju staze nalazilo neopisivo svetlo, zora nekog novog početka, obećanje spokoja.
Zrno je bilo ponosno.
Često su joj govorili: možeš ti to, ti najbolje znaš, sama odluči, samo napred… I Ona je zaista uvek mogla, znala, odlučila, išla. Čak i kad joj noge postanu teške, kad se sve na njoj obesi niz liticu, proradi joj inat. Ili bes. Ili nemanje kud. Ili želja da sve prođe. Podigne glavu i poveruje da je dovoljno moćna. Reši jednačinu, preskoči kanal, ispravi pogužvani list.
Zrno se mrštilo.
Samo ponekad pomislila bi da njen način nije baš ispravan. Princeze nisu za to stvorene. One jesu posebne i retke, ali to ne kriju, niti dokazuju. One su to što jesu. Mučila se da odgovori, pre svega sebi, šta joj sve to treba, zašto je savršenstvo bolje od običnosti. Zašto i kada je to ona sebi dala za pravo da se oseća bolje, da leti više? Nije li to gordost i oholost? Da li je to sreća? Da li se sreća stiče ili dobija?
Zrno je plakalo.
Sumnja je dolazila u početku kao lahor. Samo bi joj lagano zatalasala kosu i spustila se niz leđa kao tiha jeza. Gurala je svoje zrno tada na površinu, kopala da ga nađe, ali ga pod poklopcem stvarnosti često nije bilo. Noge su joj postale tako teške, glava prazna i sve reči su se skamenile u jednu masu koja guši, ali ne izlazi, već pali i ne da joj da mirno zaspi i dočeka svetlost. Odjednom više nije bilo jutra, ni lepog dana, ni osmeha posle pobede, jer su pobede nestale, izravnjale su se u blatu krivudavih putića, zamršenih u lavirint iz koga nema izlaza, nema konca, nema vrata, samo zidovi. Želela je da ostane to što jeste, da bude ono što je bila, čupala je poslednje korenčiće strasti, ali je glava nije slušala. Sumnja je nagrizla kao kiselina, širila se bez kontrole. Na kraju bi je savladala sramota jer je jednom poverovala da je nešto i da može sve. Mama je bila u pravu. Uvek je bila obična.
Zrno je bilo krvavo. Raširilo je svoju opnu, napreglo sve snage i počelo da raste puštajući mnoštvo listića, granalo se, bubrilo i prepletalo. Ono se nije moglo pomiriti sa izdajom. Kada je ojačalo, kada su grane bile dovoljno dugačke, izašle su iz ovog izdajničkog tela, obavile ga lišćem, pokrile i vezale. Telo se predalo, nestalo i iskrunilo se. Na njegovom mestu je ostao zeleni moćan žbun sa mahunama novih zrna. Ona su čekala nekog drugog kome će pripasti, ali taj neko neće posumnjati, već će do kraja verovati da je svako zrno dar.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca