Једнога јутра, мислим да је било у децембру, пробудих се ујутру са страшним боловима у леђима. Покушах да устанем из кревета. Неће. Не могу ни да седнем, а камоли да устанем. Тог јутра смо требали нас двоје са бебом да кренемо на краћи пут. Као и обично, претходних дана сам се убила од посла. Откад смо се преселили ухватила ме је манија или психоза, не знам шта је, ајде да то назовемо оптерећеност савршенством. Ваљда сам толико много желела да што пре наш живот и ствари доведем у ред, да једноставно нисам умела да станем. Некако сам устала и успела да отворим врата од спаваће собе и позовем мужа који је већ био устао. Затекао ме је у сузама и буквално ме је однео до дневне собе, отрчао до апотеке и кокнуо 2 ињекције. Пут никако нисмо желели да откажемо, јер је то била наша јединствена прилика да побегнемо и мало одморимо.
Прошло је пар и више сати док нисам почела поново да мрдам. Бол је полако утихнуо тако да сам могла да наставим са паковањем. Наравно, пут ми је јако тешко пао због неколико сати седења у ауту, али била сам чврсто решена да ми неће тамо нека глупа леђа и болови упропастити драгоцени одмор. Сва срећа, па је беба за све време пута спавала.
И чему сада ова прича? Ја не желим да изазовем никакво сажаљење нити дивљење. Истина је да желим да изазовем буђење…у вама…у себи самој. Многима од вас које сте много паметније од мене није био потребан мањи психички и физички слом да би се пробудиле. Можда су вас томе научиле ваше исто тако паметне мајке, а можда сте и „рођене са тим“. Зове мене моја мајка пре неки дан: „Знаш оно место где идем са Светланом и Надицом у парку где је јефтина кафа? Е, сваки пут када одемо виђамо једну жену, тако у твојим годинама, са бебом у колицима како седи и пије кафу, сама, нешто чита, ужива. Ето, бре, можеш и ти тако, да мало предахнеш“. Мислим се у себи: а , што ти, мајко, ниси тако радила у своје време? Ето, могла си томе да ме научиш, а не само да ми дајеш пример пожртвованости, теглења и остављања својих потреба на последње место, хм? Гледам себе у огледалу и све више и више препознајем моју мајку у свом одразу. Лепу (хихихихихихихи), али исцрпљену жену, љуту, највише на себе. Већ одавно проповедам о томе како је ружно бити жртва, како је досадно изигравати светицу. Култ мученице још увек живи у нашем народу. Мајка није мајка ако није жртва сопствене деце и мужа. Сваки њен покушај да се издигне изнад тог статуса или улоге наилази на осуду, на осећај наметнуте кривице. Ох, како зазирем од тога да овај блог личи на предавање и на неку врсту приручника, Мрзим паметовање и мислим да сам то временом превазишла. Превазишла сам тиме што сам схватила да сам правила велике грешке, превазишла сам тиме што сам свесно променила неке ствари. Бол, кривица, вредности које су ми усађење, незнање, комплекси, све то утиче на наше сагледавање ствари. Када одбациш неке од њих, када их прекројиш по својој мери, е онда се десе промене.
О, не, не схватајте ме погрешно. Ја и даље стављам моју децу на прво место. Брига о њима, љубав према њима чине велики део онога што сам ја. Ја сам пронашла себе кроз материнство. То је моја примарна улога и у њој највише уживам.
Ради се о нечему другом. Ради се о томе колико своје снаге и времена улажем у децу, ради се о томе да сам до сада погрешно распологала својим временом и никада, никада нисам тражила помоћ. Две моје велике грешке!
Ево, желим са вама сада да поделим моје „паметовање“ и све оно што се сада у мом животу променило. То су мале, ситне промене које доносе велике резултате:
~ Више не радим НИШТА док беба спава. НИШТА! Николаос има исти распоред већ уназад неколико месеци: буди се око 7, пије млеко, испрати са мном сестре у школу, једе свој доручкић, игра се, пузи по кући, обавља своје биолошле потребе и поново спава. У распону од 7 ујутру до 10-10:30 ја позавршавам неке послове по кући. Не све, јер то није могуће. До скоро сам радила сасвим супротно: чекала сам да заспи како бих радила, а када би се пробудио осећала бих се уморно, исцпрљено и нервозно, јер знам да нећу преко дана имати више слободног времена за себе. Јесте да је мало теже радити кућне послове док је беба будна, нарочито ако се ради о активној беби са којом се отимате око усисивача, која вам се закачи за ноге док кувате, разбацује мокре ствари тек извађене из машине или испразни сву земљу из саксије док ви чистите други крај собе, али уз мало виртузности, носања, премештања, некако се успе.
Он из неког мени чудног разлога ужива док ја радим, све му је интересантно и воли да ме прати по кући док јурцам као мува без главе. Чим оде на спавање, са пословима је готово. Све стаје. Узимам лаптоп у руке, неку књигу или једноставно само медитирам над својим постојањем и испијам кафу. НЕ РАДИМ НИШТА!
~ Више не кувам свакога дана. ЕУРЕКА! Да, да, знам. Вероватно већина жена не кува свакога дана. Знате, ви паметне жене. Е, ова овде није била толико паметна. Више се не замаравам компликованим јелима. Уколико пожелимо да једемо неко сложеније јело, спремим га онда када је мој муж ту и када може да се позабави децом. Сада прибегавам још краћим пречицама него раније: скувам јело које се лепо подгрева, болоњез, супе, чорбе, гулаше, и то количину за два ручка, значи два дана у недељи. Оставим у фрижидер и готово. Једно печено пиле се једе два дана: једном печено, а следећ дана од остатка направим чорбу. Смрзнуте пице, сендвичи, омлети. Разни намази, сиреви, салате, печени кромпир. То.
Дезерти су лаки: палачинке, воће, готова крема карамел из супермаркета, кекс и Нутелла.
Ужине сам такође поједноставила. Једино ту и тамо направим неко пециво које или носе у школу или једу код куће за доручак. Често купе ђеврек или хлеб са маслинама (и даље избегавамо пите са сиром и листната теста) које им укомбинујем са воћком. Једном недељно одбијам да уопште улазим у кухињу: тада или идемо код свекрве или једемо напољу.
~ Свакога дана шетам. Ставим бебу у колица и кренем. Углавном то чиним у време када нема гужве у граду. Пошто ме природно гужва и пуно народа замарају и чине нервозном, бирам да шетам у неко друго време, углавном после ручка.У Грчкој су улице у то време буквално празне. Највише волим да шетам са мужем, а њега стварно није тешко натерати. После шетње сам смиренија, расположенија, пуна енергије. Успут узмемо кафу или нешто слатко и уживамо.
~ Муж ми више помаже у кући. Иако је одрастао у дому у коме је постојала класична и јасна подела послова на „мушке“ и „женске“ он све више и више одбацује то као једини и исправни модел функционисања породице. Истина је да му је било потребно мало више времена, не зато што није хтео да помаже, већ зато што му ја нисам давала „јасне инструкције“. Познато је да се већина мужева неће сетити да нахране дете уколико им то изричито не нагласите. Схватила сам да мој муж функционише једино ако му дам конкретне „задатке“. Не, ја нисам од оних жена-команданата, нисам класична шефица у кући, газдарица. Ужасавам се таквих жена. Сада функционишемо другачије: ја кувам, постављам сто и дам му јасан задатак да напуни машину за судове. Он углавном иде у куповину и учествује у некој великој и компликованијој куванцији коју обавимо углавом викендом. Пола дана у недељи ја спавам у другој соби како бих се наспавала (бебац се у последње време буди неколико пута у току ноћи). Моје неспавање и исцрпљеност су довели до мог краха који не желим више да се понови. Једноставно, свима је тако лакше и лепше. Мора се.
~ Частим себе повремено капућином у граду, неком лепом миришљавом купком, одласком код фризера. То ме чини да се осећам лепшом, привлачнијом, женственијом. Битно је да не запостављам себе и да се осећам колико-толико добро у својој кожи. Иако сам више лења него што сам сујетна, повремени изласци ван оквира онога на шта сам се навикла, јако пријају. Намештање фризуре, обнављање несесера неком новом маскаром или моје омиљене „Ле Петит Марсеиллаис“ колекције, неће угрозити наш кућни буџет, а ја ћу бити задовољна и срећна. Када сам ја срећна, сви су срећни.
Извор: happychezmoi.blogspot.rs