Jednoga jutra, mislim da je bilo u decembru, probudih se ujutru sa strašnim bolovima u leđima. Pokušah da ustanem iz kreveta. Neće. Ne mogu ni da sednem, a kamoli da ustanem. Tog jutra smo trebali nas dvoje sa bebom da krenemo na kraći put. Kao i obično, prethodnih dana sam se ubila od posla. Otkad smo se preselili uhvatila me je manija ili psihoza, ne znam šta je, ajde da to nazovemo opterećenost savršenstvom. Valjda sam toliko mnogo želela da što pre naš život i stvari dovedem u red, da jednostavno nisam umela da stanem. Nekako sam ustala i uspela da otvorim vrata od spavaće sobe i pozovem muža koji je već bio ustao. Zatekao me je u suzama i bukvalno me je odneo do dnevne sobe, otrčao do apoteke i koknuo 2 injekcije. Put nikako nismo želeli da otkažemo, jer je to bila naša jedinstvena prilika da pobegnemo i malo odmorimo.
Prošlo je par i više sati dok nisam počela ponovo da mrdam. Bol je polako utihnuo tako da sam mogla da nastavim sa pakovanjem. Naravno, put mi je jako teško pao zbog nekoliko sati sedenja u autu, ali bila sam čvrsto rešena da mi neće tamo neka glupa leđa i bolovi upropastiti dragoceni odmor. Sva sreća, pa je beba za sve vreme puta spavala.
I čemu sada ova priča? Ja ne želim da izazovem nikakvo sažaljenje niti divljenje. Istina je da želim da izazovem buđenje…u vama…u sebi samoj. Mnogima od vas koje ste mnogo pametnije od mene nije bio potreban manji psihički i fizički slom da bi se probudile. Možda su vas tome naučile vaše isto tako pametne majke, a možda ste i „rođene sa tim“. Zove mene moja majka pre neki dan: „Znaš ono mesto gde idem sa Svetlanom i Nadicom u parku gde je jeftina kafa? E, svaki put kada odemo viđamo jednu ženu, tako u tvojim godinama, sa bebom u kolicima kako sedi i pije kafu, sama, nešto čita, uživa. Eto, bre, možeš i ti tako, da malo predahneš“. Mislim se u sebi: a , što ti, majko, nisi tako radila u svoje vreme? Eto, mogla si tome da me naučiš, a ne samo da mi daješ primer požrtvovanosti, teglenja i ostavljanja svojih potreba na poslednje mesto, hm? Gledam sebe u ogledalu i sve više i više prepoznajem moju majku u svom odrazu. Lepu (hihihihihihihi), ali iscrpljenu ženu, ljutu, najviše na sebe. Već odavno propovedam o tome kako je ružno biti žrtva, kako je dosadno izigravati sveticu. Kult mučenice još uvek živi u našem narodu. Majka nije majka ako nije žrtva sopstvene dece i muža. Svaki njen pokušaj da se izdigne iznad tog statusa ili uloge nailazi na osudu, na osećaj nametnute krivice. Oh, kako zazirem od toga da ovaj blog liči na predavanje i na neku vrstu priručnika, Mrzim pametovanje i mislim da sam to vremenom prevazišla. Prevazišla sam time što sam shvatila da sam pravila velike greške, prevazišla sam time što sam svesno promenila neke stvari. Bol, krivica, vrednosti koje su mi usađenje, neznanje, kompleksi, sve to utiče na naše sagledavanje stvari. Kada odbaciš neke od njih, kada ih prekrojiš po svojoj meri, e onda se dese promene.
O, ne, ne shvatajte me pogrešno. Ja i dalje stavljam moju decu na prvo mesto. Briga o njima, ljubav prema njima čine veliki deo onoga što sam ja. Ja sam pronašla sebe kroz materinstvo. To je moja primarna uloga i u njoj najviše uživam.
Radi se o nečemu drugom. Radi se o tome koliko svoje snage i vremena ulažem u decu, radi se o tome da sam do sada pogrešno raspologala svojim vremenom i nikada, nikada nisam tražila pomoć. Dve moje velike greške!
Evo, želim sa vama sada da podelim moje „pametovanje“ i sve ono što se sada u mom životu promenilo. To su male, sitne promene koje donose velike rezultate:
~ Više ne radim NIŠTA dok beba spava. NIŠTA! Nikolaos ima isti raspored već unazad nekoliko meseci: budi se oko 7, pije mleko, isprati sa mnom sestre u školu, jede svoj doručkić, igra se, puzi po kući, obavlja svoje biološle potrebe i ponovo spava. U rasponu od 7 ujutru do 10-10:30 ja pozavršavam neke poslove po kući. Ne sve, jer to nije moguće. Do skoro sam radila sasvim suprotno: čekala sam da zaspi kako bih radila, a kada bi se probudio osećala bih se umorno, iscprljeno i nervozno, jer znam da neću preko dana imati više slobodnog vremena za sebe. Jeste da je malo teže raditi kućne poslove dok je beba budna, naročito ako se radi o aktivnoj bebi sa kojom se otimate oko usisivača, koja vam se zakači za noge dok kuvate, razbacuje mokre stvari tek izvađene iz mašine ili isprazni svu zemlju iz saksije dok vi čistite drugi kraj sobe, ali uz malo virtuznosti, nosanja, premeštanja, nekako se uspe.
On iz nekog meni čudnog razloga uživa dok ja radim, sve mu je interesantno i voli da me prati po kući dok jurcam kao muva bez glave. Čim ode na spavanje, sa poslovima je gotovo. Sve staje. Uzimam laptop u ruke, neku knjigu ili jednostavno samo meditiram nad svojim postojanjem i ispijam kafu. NE RADIM NIŠTA!
~ Više ne kuvam svakoga dana. EUREKA! Da, da, znam. Verovatno većina žena ne kuva svakoga dana. Znate, vi pametne žene. E, ova ovde nije bila toliko pametna. Više se ne zamaravam komplikovanim jelima. Ukoliko poželimo da jedemo neko složenije jelo, spremim ga onda kada je moj muž tu i kada može da se pozabavi decom. Sada pribegavam još kraćim prečicama nego ranije: skuvam jelo koje se lepo podgreva, bolonjez, supe, čorbe, gulaše, i to količinu za dva ručka, znači dva dana u nedelji. Ostavim u frižider i gotovo. Jedno pečeno pile se jede dva dana: jednom pečeno, a sledeć dana od ostatka napravim čorbu. Smrznute pice, sendviči, omleti. Razni namazi, sirevi, salate, pečeni krompir. To.
Dezerti su laki: palačinke, voće, gotova krema karamel iz supermarketa, keks i Nutella.
Užine sam takođe pojednostavila. Jedino tu i tamo napravim neko pecivo koje ili nose u školu ili jedu kod kuće za doručak. Često kupe đevrek ili hleb sa maslinama (i dalje izbegavamo pite sa sirom i listnata testa) koje im ukombinujem sa voćkom. Jednom nedeljno odbijam da uopšte ulazim u kuhinju: tada ili idemo kod svekrve ili jedemo napolju.
~ Svakoga dana šetam. Stavim bebu u kolica i krenem. Uglavnom to činim u vreme kada nema gužve u gradu. Pošto me prirodno gužva i puno naroda zamaraju i čine nervoznom, biram da šetam u neko drugo vreme, uglavnom posle ručka.U Grčkoj su ulice u to vreme bukvalno prazne. Najviše volim da šetam sa mužem, a njega stvarno nije teško naterati. Posle šetnje sam smirenija, raspoloženija, puna energije. Usput uzmemo kafu ili nešto slatko i uživamo.
~ Muž mi više pomaže u kući. Iako je odrastao u domu u kome je postojala klasična i jasna podela poslova na „muške“ i „ženske“ on sve više i više odbacuje to kao jedini i ispravni model funkcionisanja porodice. Istina je da mu je bilo potrebno malo više vremena, ne zato što nije hteo da pomaže, već zato što mu ja nisam davala „jasne instrukcije“. Poznato je da se većina muževa neće setiti da nahrane dete ukoliko im to izričito ne naglasite. Shvatila sam da moj muž funkcioniše jedino ako mu dam konkretne „zadatke“. Ne, ja nisam od onih žena-komandanata, nisam klasična šefica u kući, gazdarica. Užasavam se takvih žena. Sada funkcionišemo drugačije: ja kuvam, postavljam sto i dam mu jasan zadatak da napuni mašinu za sudove. On uglavnom ide u kupovinu i učestvuje u nekoj velikoj i komplikovanijoj kuvanciji koju obavimo uglavom vikendom. Pola dana u nedelji ja spavam u drugoj sobi kako bih se naspavala (bebac se u poslednje vreme budi nekoliko puta u toku noći). Moje nespavanje i iscrpljenost su doveli do mog kraha koji ne želim više da se ponovi. Jednostavno, svima je tako lakše i lepše. Mora se.
~ Častim sebe povremeno kapućinom u gradu, nekom lepom mirišljavom kupkom, odlaskom kod frizera. To me čini da se osećam lepšom, privlačnijom, ženstvenijom. Bitno je da ne zapostavljam sebe i da se osećam koliko-toliko dobro u svojoj koži. Iako sam više lenja nego što sam sujetna, povremeni izlasci van okvira onoga na šta sam se navikla, jako prijaju. Nameštanje frizure, obnavljanje nesesera nekom novom maskarom ili moje omiljene „Le Petit Marseillais“ kolekcije, neće ugroziti naš kućni budžet, a ja ću biti zadovoljna i srećna. Kada sam ja srećna, svi su srećni.
Izvor: happychezmoi.blogspot.rs