Док шетамо, вртим филм кад сам постала тако попустљива. Знам, кад је стигла нова беба у породицу. Почела сам да идем линијом мањег отпора, јер нисам имала ни енергије ни времена да спроводим дисциплину.
Пре неки дан сам присуствовала родитељском састанку од мог старијег сина. Васпитачица нас је позвала да би нас обавестила како су се деца понашала у вртићу током године, како су проводила време, шта су научили итд.
– ‘Само да знате, ваша деца су златна. Једна од најмирнијих и најбољих група овде у вртићу. Иако су у јаслицама, сами се облаче, свлаче, иду на ношу, сами једу, углавном су тихи. Старија деца много више галаме од њих.’Ми мамице се само загледамо да нисмо промашиле групу. Јел то она прича о мом детету, које неће да изађе напоље док га не обујем? Ако одбијем, одмах почне да плаче, док се мама не сажали и попусти. Оном, које још увек користи пелену, јер неће ни за живу главу да каже кад му је време за ношу. Које углавном одбија само да једе, јер је слађе ручкати у мамином крилу.
– ‘Мој се мало другачије понаша код куће, у ствари потпуно другачије’. И мој! И мој!, чује се са свих страна. ‘Шта да радим да ме слуша као вас?’, питам васпитачицу.
– ‘Добро, деца се и иначе другачије понашају кад нису са родитељима – углавном су боља’, осмехује се васпитачица, ‘али немојте им дозвољавати да прелазе границу и држите се тога.’
То знам и ја, мислим се у себи. Кад би било тако једноставно…
Враћам се кући охрабрена новим сазнањима и одлучујем одмах да делујем.
-‘Децо идемо напоље!’. Одмах дотрчавају као ракете. Никад им не морам два пута поновити кад треба ићи напоље. Обувам млађег, старији се буни хоће и он.
– ‘Извини сине, мораш сам да се обуваш. Била сам данас код васпитачице и строго ми је забранила да те облачим и обувам. Каже да у вртићу све сам радиш.’ Очекујем непријатну реакцију која пара уши, али изостаје. Само ме је погледао и обуо се у секунди! Мени више времена треба да га обујем! Чак сам помишљала да му је можда тешко да се сам обува, као још увек је мали.
Док шетамо, вртим филм кад сам постала тако попустљива. Знам, кад је стигла нова беба у породицу. Почела сам да идем линијом мањег отпора, јер нисам имала ни енергије ни времена да спроводим дисциплину. Наравно, гризла ме је и савест, јер нисам више могла толико да му се посветим. Тако да сам почела да га мазим и да му попуштам више него што је паметно.
Одлучујем за добро мог детета да попуштању станем на реп. Кад почнем да губим фокус, сетим се оне приче о слону. Док је био слонче везивали су га за неку шипку у циркусу, која му је отприлике била тешка као чачкалица кад је порастао. Могао је трептајем ока да је ишчупа, али то никад није урадио. Мирно је стајао уз ту шипку, јер је од малена био дисциплинован да тако ради. И ако нам је понекад тешко да не попуштамо пред растуженим дечјим лицима, морамо мислити унапред какве последице по дечји карактер ће имати наша попустљивост у будућности.
П.С. Те исте недеље смо оставили и пелене.
Пише: Свјетлана Палалић