U većini savremenih porodica najviše vaspitavaju mame. Naravno, mama treba uvek da bude pored sina, upravo ona formira kod mališana važno osećanje prihvatanja sebe, osećanje poverenja u budućim odnosima sa suprotnim polom. Međutim, neophodno je i da se tata aktivno bavi sinom. Mami ostaje briga, nežna ženska pažnja, a tata može da se bavi disciplinom.
Često se između majki i sinova javlja unutrašnja snažna povezanost da mama nije spremna da od sebe pusti sina koji odrasta. Zato je veoma važno da se u životu dečaka, počevši od godinu dana, pojave šetnje samo sa tatom, makar i na pola sata.
Sa pokušajima socijalizacije treba počinjati ne kasnije od navršenih godinu dana, treba da postoje šetnje u komšiluku sa stalnim društvom, neki časovi u igraonicama, u stvaralačkim radionicama. Smatra se da se dečaci razvijaju malo sporije od devojčica, zato i uzrast njihove socijalizacije može nastupiti kasnije. Većina mališana je spremna da ide u vrtić ne sa tri, već kada su blizu četvrtog rođendana. Do tada je poželjno da mališan već ide na neku aktivnost gde će biti sam, bez mame.Mama treba da shvati kako da pravilno reaguje na moguću agresivnost mališana koja se pokazuje u ranom uzrastu. Sa jedne strane, sinu ne treba govoriti „dečaci ne plaču“ jer postoji rizik da vaspitate suvog, neemocionalnog muškarca. Sa druge strane, podsticanje isuvišne emocionalnosti takođe nije pravilno. Kontrolu nad emocijama je potrebno formirati tokom predškolskog detinjstva i time je potrebno da se bave i mama i tata.
Pedagozi za mlađi uzrast su češće žene, kući ih takođe vaspitavaju žene – mama, baka. Neophodno je potruditi se i naći pedagoga – muškarca, na primer, trenera na sportu. Ne treba se bojati njegove strogosti, zahtevnosti. Naravno, ova strogoća treba da bdue adekvatna, međutim, mamama je neophodno da se nauče da vide razliku između muškog i ženskog prilaza predavanju.
Do nastupanja školskog uzrasta važno je vaspitati kod dečaka svakodnevnu disciplinu, stvoriti zonu samostalnosti. Sa dve-tri godine je neophodno da nauči da se sam oblači, sa četiri da skuplja igračke, sa pet – da se sprema sam na aktivnosti koje pohađa. Neophodno je učiti ga dostizanju željenih rezultata bez vike, agresije, bez batina. Odlično radi metod podsticanja, metog logičkog zaključivanja: „Ako se spremiš, čitaćemo knjigu i igrati se“. Na svaki način je potrebno izbegavati grešku sve raditi za dete u čemu greše mnoge mame, jako je važno ne formirati u predškolskom uzrastu naviku da se ispunjavaju neki zadaci samo u maminom prisustvu. Na primer, daje se mali zadatak: „Ti očisti ovaj luk, a ja ću onda doći da ti pomognem da napravimo salatu“. Velike zadatke sa kojima dete još ne može da samo izađe na kraj je potrebno podeliti na manje etape koje će moći samo da savlada. Tako se izgrađuju i čvrste navike pomoći u kući.
Što se tiče perioda od 7 do 14 godina, neophodno je pripremiti se da će se dečak postepeno emocionalno udaljavati od mame. To je normalno i, nasuprot tome – zabrinjavajuće je ukoliko se to ne dogodi, ako se kod sina ne pojave dečačke tajne, želje da se igra sa drugarima, a ne da priča sa mamom. Isuviše tesna veza sa mamom može da se javlja, između ostalog, u nepotpunim porodicama.
Danas odrasta pokoljenje feminiziranih dečaka: posledica odsustva igara napolju. Zato nije potrebno ograničavati se jedino na intelektualni razvoj, potrebno je stvarati uslov za normalni fizički napor. Dečaci su više podložni „bolesti ekrana“ od devojčica tako da je važno koliko smo u mogućnosti da ograničimo deci vreme za gledanje ekrana, bez obzira da li je u pitanju televizor, kompjuter, tablet, itd. Dečak treba da ima mnogo drugih zanimljivih aktivnnosti.
Autor: Ekaterina Burmistrova, ruski pravoslavni psiholog i majka 10 dece
Prevod: Stanoje Stanković