Јутрос сам, као и обично, одвела свог предшколца у вртић. Опуштено, без тензије, лагана петоминутна шетња, само за нас двоје. Ушетао је насмејан, носећи књигу о ајкули јер ових дана уче о океанима.
А онда, на изласку из вртића, налетех на сцену која ме је вратила неколико година уназад. Мама, у елегантном капуту и ципелама, очигледно спремна за посао, носи своју девојчицу од пет година. Дете је без јакне, без ципела. Плаче, опире се, вришти. „Не, не, нећу у вртић… Не, врати ме кући…“ Отпор који је пружало дете био је тако велики да мама код куће није успела ни да је обује, ни да је обуче, а на послу је чекају у 9. Покажите ми тог послодавца ког је брига што дете треба да се адаптира на вртић?
Отварам јој капију и без речи одлазим, не знајући шта да јој кажем и како да помогнем да се осети боље. Али до куће ме је пратио грч у стомаку који знам да она има сваког дана. Како се она осећа? Колико ли је само тешко дете у том стању оставити скоро па непознатим људима да о њој брину? Хоће ли је грч у стомаку пратити целог дана? Да ли ће на послу имати разумевања за то што је, можда, деконцентрисана?
И зато, с мало закашњења, мама, желим да знаш:
Знам да је тешко, али проћи ће.
Знам да ти се чини као да се свет распада кад своје дете оставиш уплакано, али и тад, ТИ СИ ДОБРА МАМА.
И кад одлазиш из вртића и кријеш сузе питајући се мора ли баш тако, ТИ СИ ДОБРА МАМА.
Било да на посао идеш зато што мораш или зато што тако желиш, ТИ СИ ДОБРА МАМА.
Док се питаш зашто се друга деца тако лако и брзо прилагоде и шта то ти радиш погрешно, не заборави, ТИ СИ ДОБРА МАМА.
Чак и у оним данима попут овог данас, кад своје дете носиш без јакне и ципела, покушавајући да је умириш нежним речима иако би најрадије вриштала, тад поготову – ТИ СИ ДОБРА МАМА.
Па и у оним данима кад више не можеш, кад немаш снаге и викнеш, запретиш или подмитиш, и тад си ДОБРА МАМА. Добра мама која има лош дан.
А сваки лош дан – прође.
Проћи ће.