Два сата после поноћи пробудило ме је табанање малих стопала. Врата се отварају и малена силуета појављује се, улази у собу и завлачи се под наш јорган. Лежимо једно поред другог, без речи. Претварам се да спавам, надајући се да ће и она тако заспати.
– Мама! Мама! – викнула је тихим, шкрипавим гласом.
– Да… реци, мила? Да ли се нешто догодило? – питам – Спавам, уморна сам, а за четири сата морамо да устанемо. На тренутак оклева, ћути, а у мрачној соби само јој светле очи.
– Мамице… толико те волим… А ти?
– Ја више…
Настављамо да лежимо у мраку, под топлим покривачем и полако тонемо у сан. Њене речи остају да висе у мрачном простору ноћи.Само да сам их могла тада ухватити и спаковати у неку кутију да их заувек чувам. Али само ваздух у соби и даље дрхти тихим детињим гласом, испуњеним најлепшим речима на свету: – Мама, толико те волим!
Плашим се да не покварим тај слатки тренутак. Једног дана ће одрасти. Једног дана ћу коначно моћи да останем сама. Једног дана попићу и ту кафу пре него што се охлади. Једног дана нећу трчати после посла да будем с њом. Али данас… данас је она ту! Уморим се, често немам времена за себе, понекад немам снаге да ишта урадим, али знам да ме неко воли и та љубав ми треба више од свега! Ти тренуци су сада најважнија ствар у мом животу!