Dva sata posle ponoći probudilo me je tabananje malih stopala. Vrata se otvaraju i malena silueta pojavljuje se, ulazi u sobu i zavlači se pod naš jorgan. Ležimo jedno pored drugog, bez reči. Pretvaram se da spavam, nadajući se da će i ona tako zaspati.
– Mama! Mama! – viknula je tihim, škripavim glasom.
– Da… reci, mila? Da li se nešto dogodilo? – pitam – Spavam, umorna sam, a za četiri sata moramo da ustanemo. Na trenutak okleva, ćuti, a u mračnoj sobi samo joj svetle oči.
– Mamice… toliko te volim… A ti?
– Ja više…
Nastavljamo da ležimo u mraku, pod toplim pokrivačem i polako tonemo u san. Njene reči ostaju da vise u mračnom prostoru noći.Samo da sam ih mogla tada uhvatiti i spakovati u neku kutiju da ih zauvek čuvam. Ali samo vazduh u sobi i dalje drhti tihim detinjim glasom, ispunjenim najlepšim rečima na svetu: – Mama, toliko te volim!
Plašim se da ne pokvarim taj slatki trenutak. Jednog dana će odrasti. Jednog dana ću konačno moći da ostanem sama. Jednog dana popiću i tu kafu pre nego što se ohladi. Jednog dana neću trčati posle posla da budem s njom. Ali danas… danas je ona tu! Umorim se, često nemam vremena za sebe, ponekad nemam snage da išta uradim, ali znam da me neko voli i ta ljubav mi treba više od svega! Ti trenuci su sada najvažnija stvar u mom životu!