Када нечије дете одрасте, родитељи се нађу у ситуацији да треба да прихвате његовог емотивног партнера. Након периода „забављања” долази период озбиљне везе, која води браку и заснивању породице. Све то мења ранији емотивни однос одраслог детета према родитељима. Када особа има довољно добар однос са партнером, сматра се нормалним да јој је ова емоционална везаност постала важнија од везаности за родитеље.
Предност се даје сапутнику кроз живот са којим ће се имати и подизати деца. Да би овај прелаз ишао глатко, родитељи треба да прихвате ову промену. Упркос томе што је неко у дугогодишњој задовољавајућој емотивној вези, могуће је да буде далеко снажније везан за једног од родитеља. Постоје татине кћерке, татини синови и мамине кћерке, али је вероватно најупечатљивији мамин син. Иако је физички одрастао, мамин није добио психолошку дозволу од своје мајке да емотивно одрасте.
Ове мајке су веома посвећене сину и често у том односу налазе смисао свог живота. Како одраслом и самосталном сину мајка није потребна, ове мајке се несвесно плаше да би у том случају постале непотребне и бескорисне, без животног смисла. Оне свесно подстичу његово одрастање и самосталност, али истовремено несвесно упућују супротне поруке, етикетирајући сина као наивног, поводљивог, неспособног и пасивног – дакле неспремног за самосталност.
Често су то једнородитељске породице у којима се мајка пожртвовано посветила детету, занемарујући себе, тако да не зна како би живела изван улоге мајке. Некада су мајке разочаране у љубав мужа, сву своју љубав усмериле ка сину.
Када је син симболично венчан за своју мајку, не може довољно квалитетно да се емотивно веже за своју партнерку, тако да она не успева да се осети довољно прихваћеном и развије осећање припадности које је основ добре везе. То дестабилизује ове бракове.
Овим мајкама ниједна девојка није довољно добра за њихове синове. Ако девојка прихвати мајчину доминацију и уђе у улогу „нове кћерке”, тада је мајка може прихватати, али само док се подређује. Некада је на први поглед јасно да је неко мамин син, а некада се то открије тек након уласка у брак. Када то открије, жена се нада да ће се муж променити и емотивно сазрети. Када схвати да неће, да их је у браку увек троје, настају конфликти и лоша осећања.
Њему то само потврђује да је „мама у праву” да је погрешно изабрао, а у случају развода, заједно окривљују жену. Све то чини да је најбоље да девојке које траже озбиљне везе избегавају мамине синове. Уколико са закашњењем открију да су у браку са једним, и ако желе да му „отворе очи”, морају да буду веома стрпљиве и да то чине у веома малим корацима. Не треба заборавити да је он од најранијег детињства подвргнут хипнотичкој идеализацији своје маме.
Предност се даје сапутнику кроз живот са којим ће се имати и подизати деца. Да би овај прелаз ишао глатко, родитељи треба да прихвате ову промену. Упркос томе што је неко у дугогодишњој задовољавајућој емотивној вези, могуће је да буде далеко снажније везан за једног од родитеља. Постоје татине кћерке, татини синови и мамине кћерке, али је вероватно најупечатљивији мамин син. Иако је физички одрастао, мамин није добио психолошку дозволу од своје мајке да емотивно одрасте.
Ове мајке су веома посвећене сину и често у том односу налазе смисао свог живота. Како одраслом и самосталном сину мајка није потребна, ове мајке се несвесно плаше да би у том случају постале непотребне и бескорисне, без животног смисла. Оне свесно подстичу његово одрастање и самосталност, али истовремено несвесно упућују супротне поруке, етикетирајући сина као наивног, поводљивог, неспособног и пасивног – дакле неспремног за самосталност.
Често су то једнородитељске породице у којима се мајка пожртвовано посветила детету, занемарујући себе, тако да не зна како би живела изван улоге мајке. Некада су мајке разочаране у љубав мужа, сву своју љубав усмериле ка сину.
Када је син симболично венчан за своју мајку, не може довољно квалитетно да се емотивно веже за своју партнерку, тако да она не успева да се осети довољно прихваћеном и развије осећање припадности које је основ добре везе. То дестабилизује ове бракове.
Овим мајкама ниједна девојка није довољно добра за њихове синове. Ако девојка прихвати мајчину доминацију и уђе у улогу „нове кћерке”, тада је мајка може прихватати, али само док се подређује. Некада је на први поглед јасно да је неко мамин син, а некада се то открије тек након уласка у брак. Када то открије, жена се нада да ће се муж променити и емотивно сазрети. Када схвати да неће, да их је у браку увек троје, настају конфликти и лоша осећања.
Њему то само потврђује да је „мама у праву” да је погрешно изабрао, а у случају развода, заједно окривљују жену. Све то чини да је најбоље да девојке које траже озбиљне везе избегавају мамине синове. Уколико са закашњењем открију да су у браку са једним, и ако желе да му „отворе очи”, морају да буду веома стрпљиве и да то чине у веома малим корацима. Не треба заборавити да је он од најранијег детињства подвргнут хипнотичкој идеализацији своје маме.
Аутор: Зоран Миливојевићн
Извор: politika.rs