Понашање се учи (Учење по моделу)

15 фебруара, 2016

Када се помене реч учење, већина људи мисли на учење неког градива, обично оног градива које се учи у школи, факултету или у неком другом формалном или неформалном образовном контексту. Ова врста учења представља само мали део онога што учимо током живота. Цео живот се састоји у учењу и то је процес који никада не престаје.
uzori
Још од малих ногу учимо да толеришемо глад и непријатне телесне сеназације, учимо да говоримо и ходамо, да комуницирамо са средином која нас окружује, учимо да изражавамо осећања, учимо да пишемо и читамо, учимо да возимо бицикл итд. Касније током адолесценције и младалаштва учимо да се дружимо, склапамо пријатељства, учимо како да се понашамо у вези, подносимо одбацивање и раскид, учимо како да изражавамо своју сексуалност итд. Током одраслог доба учимо како да живимо у браку и породици коју смо основали, како да одгајамо децу и много тога још. Једном, речју учење никада не престаје и никада не знамо довољно. Живот је увек испред нас. По правилу улазимо у све важне животне ситуације (као што су брак, везе, посао, родитељство итд.) неспремни, јер немамо довољно искуства, знања и вештина. Ретко када смо спремни за оно што нам је непознато или мало познато. Управо ти захтеви које пред нас поставља живот терају нас да стално учимо.
Већина људи сматра да се учи само градиво у школи а у ствари заборавља да се заправо свако понашање учи. Поред навика и вештина уче се и црте личности који представљају релативно трајне образце реаговања и понашања. Један од важних облика учења који је у основи учења тих релативно трајних облика понашања и реаговања је учење по моделу. Учећи по моделу ми усвајамо различите облике социјалног понашања, социјалних вештина, ставова, вредности, предрасуда итд.
Учење по моделу је облик учења у којем субјект (особа која учи) посматрајући модел (узор) усваја одеређене облике понашања које тај модел испољава. Поред директног подучавања деце (или одраслих) један део социјализације и развоја личности остварује се на тај начин што дете или одрасли активно имитира ставове или понашања других (родитеља, другова, наставника и сл.). На тај начин особа која учи усваја те облике понашања или ставова иако узори које имитира нису имали намеру да их томе науче. Понашање других служи као модел и може често да поништи учинке директног подучавања. На пример: родитељ кажњава дете зато што се потукло са друговима, чинећи то са намером да научи дете да не удара друге. Међутим дете истовремено учи на родитељском примеру, један облик физичке агресије и баш то учење по моделу може да одреди како ће се дете убудуће понашати када буде било на сличан начин фрустрирано у свом односу са другим људима.
Учење по моделу има често много моћнији ефекат него било који вид директног подучавања. То је нарочито случај код деце. Родитељ који пуши тешко ће своју децу саветима подучити да не не пуше када у исто време својим понашањем пружа детету модел тог понашања. Често је понашање родитеља у супротности са оним што родитељи говоре и траже од деце. У таквим ситуацијама дете ће се готово увек угледати на оно што родитељ чини а не на оно што говори. Управо то је механизам путем ког родитељи преносе много тога доброг али и лошег на своју децу без намере да то учине.
Како одрастамо тако наши родитељи постају све мање важни узори али све већи значај добијају вршњаци, наставници, или дуге особе које доживљавамо као ауторитете. Учењем по моделу можемо научити многе корисне али и штетне образце понашања. Ова врста учења има веома важну улогу у формирању властитог и социјалног идентитета.
Фото: politika.rs
дипл. психолог, Владимир Мишић
 
Извор: vaspsiholog.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама