У нашу редакцију стигло је писмо које нам се учинило занимљивим. Преносимо га у целости.
Глаласај за мене
Гледам, годинама уназад, како се просветни радници боре са самима собом, једни против других. Раде људи, стварају, креирају, јављају се на конкурсе и онда, нема жирија, нема квалитета, само дај ЛАЈК. Боре се за децу, за свој мукотрпни рад, за престиж, за доказ да су добри, вредни, да уче децу свему и свачему што се од њих тражи. А тражи се свашта. Од папира, усвршавања, доказивања, писања стручних радова, сада се тражи да сами обезбеде своју победу. Тражи се да имају невиђену гласачку машину у борби за наградицу која доказује да раде, да су вредни, да су бољи од других. А, сами су на то пристали. Како то, неко се сети, напише конкурс од стотинак речи и готово. Све остало је на наставницима тј. на гласачој ммашини. А они пристају на све. Докле? Чему? Они мало виспренији умеју и да успешно лажирају број лајкова, најбољи је наш рад, победили смо. Али, да ли је тај рад заиста најбољи? Инбокси пуни молби за лајк, па затим потврда да јеси, а ако је мало комплокованије морају да се опишу додатна упутства за гласање. Хвала унапред.
Унапред све осуђено на пропаст просветних радника и онога што раде. А тек деца чији су радови у питању. Прате број лајкова на ФБ и плачу, моле рођаке, комшије, пријатеље, ноћна мора хоће ли победити.
Какву то поруку наставници шаљу својим ученицима? Ако имаш лајк имаш све. Да ли тиме децу уче фер плеју, раду, квалитету, сигурности да заиста вреде само ако зависе од лајка на друштвеним мрежама. Како то да су се наставници ,,упецали“ и батргају се као рибе на сувом.
Маните се људи ћорава посла, не обезвређујте себе и децу, свој рад и мале душе ваших ученика.
Г. М.