Detinjstvo je samo po sebi čarobno, a uspomene koje nosimo kad odrastemo sigurno su jedno od najvećih blaga koje imamo. Ako smo bilo toliko srećni da imamo bezbrižno detinjstvo. Marija Jeremić odrasla je u Beogradu i imala jednu sreću koju zapravo mnoga deca imaju iako o njoj ne razmišljaju. Svakog dana iz vrtića su njenu sestru i nju uzimali baka i deka i vodili ih u duge šetnje. Te šetnje ostale su urezane u sećanje dveju sestara, a kao omaž svemu što su baka i deka za njih značili, Marija je o tim šetnjama napisala i knjigu koja nosi naziv Jabuke sa Kalemegdana. Slikovnica, zbirka priča i spomenar – Jabuke sa Kalemegdana su sve to u jednoj knjizi. Fragmenti sećanja oblikovani su u male anegdote, koje je domišljato ilustrovala Marija Popović.
Kada deda dođe po Maju i Nenu u vrtić, one su posebno radosne. Znaju da će ih deda sigurno povesti na Kalemegdan. Njih troje obilaze kamenog lava, maketu tvrđave, stari top, pričaju o hrastu i imeli, grickaju jabuke i čokoladu i hrane veverice. Unuke dedi postavljaju mnoga pitanja, i u razgovoru s njim razmišljaju i zaključuju o svetu oko sebe, ali i o svom unutrašnjem svetu. Na kraju dana baka ih kod kuće čeka sa slatkim iznenađenjem ‒ palačinkama.
Jabuke sa Kalemegdana biće posebno zanimljive predškolcima i čitaocima početnicima, naročito onima iz Beograda, koji će lako prepoznati važna „stajališta“ na stazama omiljenog parka, pa će sa starijima moći da razgovaraju o svojim zapažanjima i svemu što oni sami vole na Kalemegdanu. A svima onima koji tek planiraju šetnju Kalemegdanom može poslužiti kao vodič i inspiracija, jer se na početku knjige nalazi mapa Kalemegdana.
Možda biste rekli da arhitekta ne može biti i pisac, ali Marija je tu da vas razuveri.
Kako je nastala ova knjiga i kako je tekao put od ideje do objavljivanja?
Ideja za knjigu došla je pre šest godina. Tada sam zapisala nekoliko priča koje su mi se neprestano vraćale i koje nisam želela da zaboravim – uspomene iz detinjstva, šetnje Kalemegdanom sa babom i dedom, događaji koji su tada bili sasvim obični, a danas su mi među najdragocenijim sećanjima.
Od prve skice pa do završetka knjige prošlo je nekoliko godina. U međuvremenu se mnogo toga promenilo u mom životu, ali su uspomene ostale jednako žive. Najteži deo bio je što deda nije dočekao da vidi gotovu knjigu. Želela sam da mu je pokažem tek kada bude završena, ali nisam stigla. Danas bih volela da sam mu pokazala onu prvu, nedovršenu verziju.
Ova knjiga me je naučila da ne treba čekati da sve bude savršeno kako bismo podelili nešto važno sa ljudima koje volimo, jer vreme neće da čeka nas. Zato je ova knjiga, između ostalog, i svojevrsno hvala njemu i babi za divno detinjstvo koje su nam darovali.
Usledio je susret s Kreativnim centrom, urednicom Mašom Tomanović i ilustratorkom Marijom Popović, koje su prepoznale ono što sam želela da prenesem i pomogle da moja ideja postane prava knjiga.
Ova priča oslanja se na Vaša sećanja iz detinjstva. Dok ste pisali knjigu, koje univerzalne poruke i vrednosti ste želeli da prenesete današnjim čitaocima?
Iako je radnja knjige smeštena na Kalemegdan i govori o jednom konkretnom detinjstvu, nikada nisam želela da bude samo priča o tom mestu. Želela sam da bude podsetnik na to da su najlepše uspomene često sastavljene od sasvim malih trenutaka – šetnji, razgovora, igre, mirisa, običnih rituala koji tek mnogo godina kasnije postanu dragoceni.
Verujem da će neko u njoj prepoznati svoj park, svoju ulicu, baku ili deku, čak i ako nikada nije bio na Kalemegdanu. Volela bih da decu podstakne da stvaraju uspomene, a odrasle da se sete trenutaka iz svog detinjstva i možda ih ponovo prožive sa svojom decom.
Na kraju knjige nalazi se dodatak, gde čitaoci mogu da nacrtaju ili dopišu neko od svojih sećanja. Šta Vas je inspirisalo da to dodate knjizi?
Od početka sam želela da kraj knjige istovremeno bude i novi početak. Volela bih da moje uspomene podstaknu i druge da zastanu i razmisle o svojim sećanjima na detinjstvo.
Zato postoji prostor da dete/čitalac nešto nacrta ili napiše zajedno s roditeljima, bakom ili dekom. Nadam se da će za nekoliko decenija upravo te stranice postati mala porodična riznica uspomena, baš kao što su moje uspomene postale ova knjiga.
Šta su novo donele knjizi ilustracije Marije Popović?
Marija nije samo ilustrovala tekst, ona mu je dala još jednu dimenziju. Uspela je da uhvati atmosferu detinjstva, toplinu porodičnih odnosa i onu posebnu čar Kalemegdana koju je teško opisati samo rečima.
Ilustracije ne samo da prate tekst već ga obogaćuju detaljima koje čitalac može iznova i iznova da otkriva. Mislim da će deca često prvo „čitati“ slike, a tek onda reči, i to je upravo ono zbog čega su ilustracije toliko važne za ovu knjigu.
Šta je Kalemegdan predstavljao Maji, glavnoj junakinji ove priče, a šta predstavlja Vama danas? Da li Vas je profesija arhitekte približila ili udaljila od te slike iz detinjstva i koliko su one komplementarne?
Kada sam bila dete, Kalemegdan je za mene bio ogromno igralište puno tajni. Nisam razmišljala o istoriji, urbanizmu ili arhitekturi. Tu smo se penjali na lavove, brojali veverice, trčali do Pobednika. Svaki odlazak na Kalemegdan značio je novu avanturu.
Danas ga doživljavam potpuno drugačije. Kao arhitekta vidim slojeve istorije, način na koji je prostor oblikovan, odnos prirode i grada, detalje koje kao dete nisam primećivala. Ali zanimljivo je što se ta dva pogleda ne isključuju. Naprotiv, mislim da se dopunjuju. Profesionalni pogled mi je pomogao da još više cenim taj prostor, ali dete u meni i dalje prvo vidi mesto uspomena.
Šta biste istakli kao najveći uticaj i značaj baka i deka u odrastanju dece?
Mislim da bake i deke imaju privilegiju da deci poklone ono što roditelji često ne mogu – vreme. Vreme za šetnju bez žurbe, za priče koje se ponavljaju, za pitanja na koja ne postoji precizan odgovor.
Moj deda nije pravio spektakularne događaje. On je obične šetnje pretvarao u avanture. Naučio nas je da posmatramo svet, da budemo radoznale i da primećujemo male stvari. Verujem da upravo od takvih trenutaka nastaju uspomene koje ostaju za ceo život.
Koje su knjige uticale na Vas kada ste bili dete i da li se taj uticaj odrazio i na Vašu priču?
Kao dete sam mnogo čitala. Posebno su mi ostale u sećanju knjige poput Pet prijatelja Enid Blajton, Hajduka u Beogradu Gradimira Stojkovića, zatim serijal o Hariju Poteru, ali i mnoge druge koje sam pozajmljivala iz biblioteke (koja je bila jedno od mojih omiljenih mesta). Svaka knjiga me je na svoj način vodila u neki novi svet i razvijala ljubav prema čitanju.
Ne bih rekla da su te knjige direktno ili svesno uticale na nastanak Jabuka sa Kalemegdana. Ova priča je nastala iz mojih ličnih uspomena i želje da sačuvam jedno detinjstvo, jedan odnos između dede i unuka i jedan Beograd koji pamtim. Ali sigurno je da sve knjige koje čitamo, posebno u detinjstvu, ostavljaju neki trag. One nas uče kako priče mogu da bude istovremeno jednostavne, tople i nezaboravne, i verujem da je upravo ta ljubav prema književnosti, koja je počela u biblioteci, bila važan deo puta koji me je doveo do pisanja sopstvene knjige.
Uspomene iz detinjstva obeležene su posebnim osećanjima koja su vezana za konkretne lokacije. Kao arhitekta, da li doživljavate ta sećanja na drugačiji način? Da li ta profesija utiče na stvaranje novih uspomena?
Arhitektura me je naučila da prostor nikada nije samo skup zgrada ili staza. Svako mesto čuvaju ljudi koji su tu živeli, njihove priče i emocije.
Danas mnogo pažljivije posmatram prostore i svesnije stvaram uspomene. Kada negde odem, ne pamtim samo izgled mesta, već i kako sam se tamo osećala, s kim sam bila i šta se dogodilo. Na kraju shvatimo da mesta postaju važna tek zahvaljujući ljudima koji su za njih vezani. Upravo zato je knjiga Jabuke sa Kalemegdana mnogo više od priče o jednom parku – to je priča o ljubavi, porodici i odrastanju.