Марина Раичевић: Након више од 30 година рада, по први пут пожелела сам да ПОБЕГНЕМ из просвете

Стигли смо до краја још једне школске године, бар када је реч о закљученим оценама, одржаним седницама Наставничких већа и одржаних завршних испита. Ако бих сумирала све што се дешавало од 1. септембра 2023, овај текст би се одужио са великом вероватноћом да би нешто било изостављено. Зато ћу само написати да је, по мом мишљењу и осећају, ова година била година увреда, понижења, неповерења, страха и несигурности коју су морали да осете сви они који су посредно или непосредно укључени у васпитно-образовни процес.

Након 30 и нешто више година рада у школи, признајем да сам по први пут пожелела да побегнем из просвете. Једини разлог који ме за овај посао веже све време је искључиво рад са децом. Нажалост, осетила сам бескорисност и узалудност свог рада јер сам често имала осећај да ме деца не слушају колико год да је, по мом мишљењу, оно о чему им причам занимљиво. Можда ће неко прокоментарисати да ја нисам занимљива. У реду, може бити да би био у праву, али онда ми није јасно како се та заинтересованост изгубила малтене током прошлог летњег распуста. Признаћу и то да сам већ на почетку првог полугодишта добила, поред већ зарађених „пар очију на леђима, и још један пар на слепоочницама“ због страха да ми случајно не промакне неко скривено насиље и нетрпељивост међу децом. Вероватно су и деца приметила да сам се претворила у шестооко чудовиште, па су и она почела да ме гледају на другачији начин. Упркос добијеним смерницама на почетку прошле школске године, ништа се променило није. Напротив, постало је још горе.

За нову школску годину требало би да се напишу неке уредбе и уведу неки нови закони. Један од њих већ је ступио на снагу. Ради се о Закону о родној равноправности. Убудуће ће оцена за ученице одличан бити одлична. Стручњаци из области психологије с правом постављају питање да ли ћемо оцењивати особу или њене резултате, као и лингвисти јер се придев одличан односи на успех који јесте мушког рода. Има наговештаја да ће доћи и до промене свих уџбеника ради поштовања закона о родно осетљивом језику. Тако да ће уместо испред женског имена реч аутор морати да пише ауторка. Не смем ни да помислим шта ће се догодити ако поред сваке именице мора бити придодата и именица женског рода. Замислите текст:

„Наставнице и наставници заједно са својим ученицама и ученицима имају обавезу да једном месечно посете психолошкињу или психолога…“ Извините, али ко би то писао, а још мање читао?!

Када бих знала да би се увођењем овог закона суштински променио однос према женама и заувек престало насиље, поштовала бих сва правила новоговорног језика ма колико ми неке новостворене именице женског рода боду очи и парају уши.

Званично, крај сваке школске године је 31. августа. Уколико желимо нешто да променимо, не смемо да дозволимо да преспавамо два и по месеца, јер ако себи приуштимо тај луксуз врло је вероватно да ће по „закону градације“ следећа година бити још тежа од ове коју остављамо за собом. Нема „спавања“ ни за ресорно Министарство, ни за синдикате, ни за директоре, ни за наставнике, а богами ни за родитеље.

На крају, навешћу стихове последње строфе песме Душка Радовића Шта је на крају:

„Крајеви се потроше,
Почеци увек трају.
Почетак – ето шта је на крају!“

Аутор: Марина Раичевић, професор(ка) енглеског језика