Испричаћу вам причу о браћи Минић или легенду о најбољим ђацима коју ми је безброј пута понављала моја мајка.
Иза оног рата на обе стране су остала сирочад и удовице. Разликовали су се по томе што су једни били сирочад и удовице победника, а други сирочад и удовице пораженика. Па ипак, постојале су у оном свету само две различите категорије: најгори и најбољи ђаци.
Без обзира чија су, сирочад су боље учила од деце са оба родитеља. Најгори ђаци су ипак најчешће била деца победника, поготово функционера, ваљда зато што је за њих било живота и излаза и изван школе и учења. Разуме се, и овде је било изузетака.
Најбољи ђаци у колашинском срезу била су три брата, три Минића које је школовала мајка удовица. Отац им је одступио, како су означавани они који су нестали крајем рата на прокаженој и пораженој страни. Иако је имала „велику матуру предратне гимназије”, a по рату после оноликог изгинућа била међу ретким образованим људима у читавом крају, могла је да се запосли само радећи најтеже физичке послове, у мрчави, с дрвосечама.
Али, она је била срећна мајка (како никада није заборавила да нагласи она која је мени све ово причала) јер су њена три сина била три најбоља ђака. „Она зна што јој зора свиће и што је жива и нема те мајке која се не би трке мењала с њом. Свака би ишла и гладна и боса и певајући разбијала крље у крчевини промрзлим и помодрелим рукама, само кад би јој деца учила као њена.”
Власт их је прогонила, професори су их мрзели и по службеној дужности, против њих су се уротили сви, али узалуд. Најбољем ђаку не може нико ништа.
Њихов успех није био мио никоме: гунђала је војска, мрштила се полиција, љутила државна управа. Али шта вреди. Сила која није узмицала ни пред ким, повлачила се пред голим знањем и чистим петицама браће Минић.
Нису имали својих књига, него су позајмљивали туђе. Највише су памтили на часовима и однекуд знали и оно чега није било ни у уџбеницима ни у школском програму. Спремали су ђаке из старијих разреда, а лети брали јагоде по околним паљевинама да купе обућу и школски прибор. To им није ништа сметало да најбоље уче и све знају боље од других.
Једног дана из Министарства просвете стигла су три штофа, с напоменом да се доделе као награда тројици најбољих ученика.
Лако је било знати ко су три најбоља ученика, али није било лако доделити сва три штофа тројици браће, и то браће Минић.
Душмани браће Минић и прогонитељи њихове мајке капитулирали су не пред њима, него пред знањем. Они који нису никад устукнули ни пред ким приклонили су главе пред најбољим ђацима.
Настала је нека врста ванредног стања. Заказани су ванредни састанци и тајни договори на којима је одлучено да се још једном провери њихово знање. У ту сврху формирана је специјална комисија а из престонице затражено појачање. Испитивање је трајало данима, али се није нашло питање на које сва тројица нису знала прави одговор. Испитивани су и дању и ноћу, у свако свето доба. Питали су их и оно што ни сами професори нису знали, па и оно што нико не зна и не може знати – али браћа Минић ни једно питање нису оставили без тачног одговора.
Што су питања била тежа, они су одговарали лакше. Кад год су покушали да их збуне, они су одговарали мирно и без замуцкивања. Срез је живео у ишчекивању шта he бити. Одговори за које ни сама комисија није била сигурна јесу ли тачни или нису, прослеђивани су највишим научним институцијама, али су отуд брзо стизале потврде да су одговорима задивљени.
Кад су окончане све провере и потрошена редовна и додатна питања, три штофа за три одела свечано су уручена тројици браће Минић. To је био најлепши дан у историји њиховог родног града. За тај чин обустављена су непријатељства, из свих ровова подигнуте су беле заставе, полицајци су се обукли у цивилна одела, a властодршци погнули главе. Душмани браће Минић и прогонитељи њихове мајке капитулирали су не пред њима, него пред знањем. Они који нису никад устукнули ни пред ким приклонили су главе пред најбољим ђацима. У шумском газдинству су њиховој мајци понудили слободан дан како би могла присуствовати свечаности, на којој је био присутан и изасланик Министарства просвете, али она је то одбила. Кажу да је тога дана подизала балване лакше него икада раније. Пошто је радио преносио целу церемонију, причало се да је и онај капо који је свакодневно кињио, у часу кад су њеним синовима уручивали штофове, додирнуо капу и свима се чинило како је замало скинуо.
Аутор приче: Матија Бећковић