Ispričaću vam priču o braći Minić ili legendu o najboljim đacima koju mi je bezbroj puta ponavljala moja majka.
Iza onog rata na obe strane su ostala siročad i udovice. Razlikovali su se po tome što su jedni bili siročad i udovice pobednika, a drugi siročad i udovice poraženika. Pa ipak, postojale su u onom svetu samo dve različite kategorije: najgori i najbolji đaci.
Bez obzira čija su, siročad su bolje učila od dece sa oba roditelja. Najgori đaci su ipak najčešće bila deca pobednika, pogotovo funkcionera, valjda zato što je za njih bilo života i izlaza i izvan škole i učenja. Razume se, i ovde je bilo izuzetaka.
Najbolji đaci u kolašinskom srezu bila su tri brata, tri Minića koje je školovala majka udovica. Otac im je odstupio, kako su označavani oni koji su nestali krajem rata na prokaženoj i poraženoj strani. Iako je imala „veliku maturu predratne gimnazije“, a po ratu posle onolikog izginuća bila među retkim obrazovanim ljudima u čitavom kraju, mogla je da se zaposli samo radeći najteže fizičke poslove, u mrčavi, s drvosečama.
Ali, ona je bila srećna majka (kako nikada nije zaboravila da naglasi ona koja je meni sve ovo pričala) jer su njena tri sina bila tri najbolja đaka. „Ona zna što joj zora sviće i što je živa i nema te majke koja se ne bi trke menjala s njom. Svaka bi išla i gladna i bosa i pevajući razbijala krlje u krčevini promrzlim i pomodrelim rukama, samo kad bi joj deca učila kao njena.“
Vlast ih je progonila, profesori su ih mrzeli i po službenoj dužnosti, protiv njih su se urotili svi, ali uzalud. Najboljem đaku ne može niko ništa.
Njihov uspeh nije bio mio nikome: gunđala je vojska, mrštila se policija, ljutila državna uprava. Ali šta vredi. Sila koja nije uzmicala ni pred kim, povlačila se pred golim znanjem i čistim peticama braće Minić.
Nisu imali svojih knjiga, nego su pozajmljivali tuđe. Najviše su pamtili na časovima i odnekud znali i ono čega nije bilo ni u udžbenicima ni u školskom programu. Spremali su đake iz starijih razreda, a leti brali jagode po okolnim paljevinama da kupe obuću i školski pribor. To im nije ništa smetalo da najbolje uče i sve znaju bolje od drugih.
Jednog dana iz Ministarstva prosvete stigla su tri štofa, s napomenom da se dodele kao nagrada trojici najboljih učenika.
Lako je bilo znati ko su tri najbolja učenika, ali nije bilo lako dodeliti sva tri štofa trojici braće, i to braće Minić.
Dušmani braće Minić i progonitelji njihove majke kapitulirali su ne pred njima, nego pred znanjem. Oni koji nisu nikad ustuknuli ni pred kim priklonili su glave pred najboljim đacima.
Nastala je neka vrsta vanrednog stanja. Zakazani su vanredni sastanci i tajni dogovori na kojima je odlučeno da se još jednom proveri njihovo znanje. U tu svrhu formirana je specijalna komisija a iz prestonice zatraženo pojačanje. Ispitivanje je trajalo danima, ali se nije našlo pitanje na koje sva trojica nisu znala pravi odgovor. Ispitivani su i danju i noću, u svako sveto doba. Pitali su ih i ono što ni sami profesori nisu znali, pa i ono što niko ne zna i ne može znati – ali braća Minić ni jedno pitanje nisu ostavili bez tačnog odgovora.
Što su pitanja bila teža, oni su odgovarali lakše. Kad god su pokušali da ih zbune, oni su odgovarali mirno i bez zamuckivanja. Srez je živeo u iščekivanju šta he biti. Odgovori za koje ni sama komisija nije bila sigurna jesu li tačni ili nisu, prosleđivani su najvišim naučnim institucijama, ali su otud brzo stizale potvrde da su odgovorima zadivljeni.
Kad su okončane sve provere i potrošena redovna i dodatna pitanja, tri štofa za tri odela svečano su uručena trojici braće Minić. To je bio najlepši dan u istoriji njihovog rodnog grada. Za taj čin obustavljena su neprijateljstva, iz svih rovova podignute su bele zastave, policajci su se obukli u civilna odela, a vlastodršci pognuli glave. Dušmani braće Minić i progonitelji njihove majke kapitulirali su ne pred njima, nego pred znanjem. Oni koji nisu nikad ustuknuli ni pred kim priklonili su glave pred najboljim đacima. U šumskom gazdinstvu su njihovoj majci ponudili slobodan dan kako bi mogla prisustvovati svečanosti, na kojoj je bio prisutan i izaslanik Ministarstva prosvete, ali ona je to odbila. Kažu da je toga dana podizala balvane lakše nego ikada ranije. Pošto je radio prenosio celu ceremoniju, pričalo se da je i onaj kapo koji je svakodnevno kinjio, u času kad su njenim sinovima uručivali štofove, dodirnuo kapu i svima se činilo kako je zamalo skinuo.
Autor priče: Matija Bećković