Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
“Мама, зашто овај чика прича о променама у школи?”, пита седмоипогодишњи Бока Ј. док грицка чипс и гледа ТВ.
“Зато што је тај чика министар просвете, сине”, одговара благо мајка док прелистава Патин кувар.
“А како се он зове, мама?”
“Министар Шарчевић, злато”.
Бока Ј. размисли тренутак-два:
“Мама, какво је то име – Министар? И зашто све чике и тете из Дневника имају то исто име?”
“А не, лудице – то је титула коју носе чике и тете с намештењем у Влади. Министар се заправо зове Младен”.
“Као мој друг из клупе”, констатова са задовољством Бока Ј. и намах осети како га преплављује талас другарске солидарности према том човеку са ТВ-а.
“Родитељи ће се убудуће више питати у школама!”, ускликну отац склонивши за тренутак поглед с Политике. “Је’л то управо казао министар Шарчевић или сам ја луд?”
“Да, управо је то рекао, тата – ниси луд. Него, тата, шта то значи да ће се родитељи убудуће више питати у школама?”
“То значи, сине, да ће још више притискати мучене наставнике – мешати им се у посао, зановетати, закерати, поповати, претити, саветовати, одмагати, уцењивати…”
“Не претеруј, драги”, прекиде га жена. “Нису баш сви родитељи намћори. Ето на пример Ти – још увек ниси отишао до учитељице да провериш како ти напредује дете”.
“Пошао бих да имам времена – само не знам шта тебе спречава?”
“Бар сам присуствовала родитељским састанцима који некада могу бити права гњаважа. Али, то није битно. Хтела сам да кажем како постоје и инертнији типови родитеља који не теже мешању у посао наставника. Слутим да министар управо такве жели да баци у ватру”.
“У ватру!”, дрекну весело Бока Ј. “Онда ће сасвим изгорети и претвориће се у помфрит! Хе, хе, хе”.
“На кога је овај мали овако паметан?”, поносно ће отац.
Тајац.
“Ето, Ти би на пример имао доста тога да предложиш школској управи. На пример, увођење школских униформи”.
“Па то и министар предлаже. А мени је баш због тога драстично опао ентузијазам у погледу читаве те ствари”.
“Више би волео да министар није загризао за униформе?”, саркастично ће жена.
“Ма, брине ме што ће и наставници изгледа бити униформисани”.
“Јадни наш кум Паја.”
“О томе ти причам, жено. Човек ради у три школе како би скрпио једну плату, а министар ће га приморати да купи чак три униформе. За сваку школу по једну”.
“Боже, зар је то могуће? Паја ће начисто банкротирати. Радиће само за униформе. Нарочито уколико следеће школске године промени школу па буде приморам да опет купује униформу. Али, у министарству вероватно имају план за просветне раднике који раде у више школа?”
“Имају, имају – како да не немају. Поклониће им приде и паковање памперс пелена да им се, злу не требало, нађе при руци”.
“Мислим да претерујеш, драги. Не раде наши просветни радници у лесковачкој Јури па да не смеју у веце”.
“Мислиш? А ја, видиш, мислим да ће у нашим школама ускоро завладати севернокорејски стандард облачења у комбинацији са јужнокорејском организацијом рада. Ко преживи, причаће”.
Тајац повремено нарушен звуцима Бокиног крцкајућег чипса.
“Хоћу ли и ја имати униформу?”, раздрагано ће Бока Ј.
“Изгледа да ти униформа не гине, сине. Као што ни мени не гине непланирани издатак. Питање је само ко ће их кројити и по којој моди?” (За себе): “У сваком случају, проћи ћу јефтиније од Паје”.
“Мама, да ли сте ти и тата носили униформе кад сте били клинци?”
“Јесмо, сине. Ми смо такође били и Титови пионири”.
“Онда ћу и ја бити Младенов пионир?”
“Хе, хе. Младен није први човек власти”, промрмља отац.
“Драааааагииииии – не труј нам дете политиком”.
“Не трује ме, мама. Ионако у наредном периоду планирам да постанем председник одељенске заједнице”.
“Чујеш ли нашег Ким Џонг Уна. То је тај предузетнички дух који министар Шарчевић непрестано потенцира. Нови предмет под називом предузетничко васпитање у комбинацији са обавезним униформама и радном дисциплином на нивоу протестанског елана, у склопу дуалног образовања швајцарског типа и без филозофије, социологије, грађанског васпитања и осталих непотребних хуманистичких предмета – то је угаони камен новог (да не кажем Младеновог) школског система”.
“Речју, производња плитких стручњака за уску област рада, спремних да рмбаче за минималац до краја живота”, изусти жена.
“У већини случајева, драга. Имућнији ће као и увек имати слободу избора. На страну што ће и поред предвиђених новчаних казни за недисциплину и даље наставити да шамарају професоре и малтретирају ђаке”.
Бока Ј. климну главом: “Мој колега из одељења – Тајсон већ лема трећаке. Сви се на њега жале али му чак ни директорка не може ништа – камоли учитељица”.
“Је ли те дирао?”, забринуто ће мајка.
“Гурнуо ме је једном у пролазу али сам га одаламио даском по леђима. Зашто ме тако гледате – први је почео”.
“Ко тебе каменом ти њега хлебом, сине”, прозбори отац умирујућим тоном патријарха.
“Шта причаш?”, ускописти се Бока Ј. “Прво, не носим сендвиче за ужину. Друго, нисам на веронауци већ на грађанском”.
“Е, а од сада ће родитељи плаћати казне због насилничких изгреда своје деце. Чули сте министра шта је управо рекао”, процвркута с оласкшањем мајка.
“То сам и сам рекао малочас, драга. Али тог Тајсона свакога дана довозе пајером у школу. Мислиш да његовом оцу-колцу представља проблем да издвоји одређену своту новца која ће његовом мезимцу гарантовти ужитак несметаног лемања деце током читаве основне школе. С друге стране, велика већина деце неће имати новца да му узврати”.
“Хоћеш да кажеш како ће министрова стратегија ударања родитеља по џепу у случају недисциплине њихове деце изазвати контраефекат?”
“Хоћу да кажем да ће се богати и даље бахатити, док ће они други и даље трпети”.
“Али ће барем сви носити униформе. Ево, министар је управо казао да ученице више неће ићи у школу нашминкане ко ракуни”.
“Какве то има везе с униформама?”, зачуђено ће Бока Ј., и истог тренутка замисли ракуна у школској кецељи.
“Ама баш никакве, сине”, рече отац. “А кум Паја је ономад умало остао без лиценце када је оног матуранта – коња, који га је провоцирао, назвао коњем”.
“Зар отац тог коња није седео у некаквом скупштинском одбору?”
“Јесте, и вероватно је још увек тамо. Узмемо ли ту чињеницу у обзир, право је чудо да је Паја задржао лиценцу”.
“Право је чудо уколико министар одговара због тога што ученице пореди са тамо неким ракунима”, уздахну жена.
“Министар нема лиценцу – баш га брига. Може ђаке називати и павијанима ако хоће – и никоме ништа. То је разлика између њих горе и нас доле”.
“А лепо сам ти говорила да одеш у политичаре”.
“Зато ћу ја у политичаре, мама”, узвикну Бока Ј. “Или то – или бришем из земље. Не желим да будем јефтина радна снага! Боље је живјети сто година као милијунаш неголи седам дана у биједи!”
Отац снажно запљеска рукама.
“Митингаш, на мене”.
“А ти му и даље купуј Алана Форда! И то у хрватском преводу!”, плачно ће жена.
“Не очајав, женче. Наш син ће поносно носити своју униформу и биће дисциплинован ученик. Постојано ће подносити насиље оних чији ће родитељи имати пара да школи плате 100 евра за сваки недисциплиновани гест својих мезимаца. Биће миран као бубица и учиће како да професионално притегне шраф на покретној траци. Дакле, наш син ће бити дуално образовани примерак будућег припадника јефтине радне снаге!”
“И зато…”, поче Бока Ј.
“И зато од овог тренутка штекамо за пут у Скандинавију”, настави свечано отац.
А онда, као по договору, њих двојица почеше да певају у глас: “Пионири Младенови, јефтина сте радна снага, сваког дана растете, као ГМ росна трава, трт неолиберализму а слобода кретању, и мене ће моја мати у Норвешкој звати! И мене ће моја мати у Норвешкој звати!”