Моја браћа и ја одрастали смо са нашом, па, могло би се рећи широм породицом: Моје тетке, тече, браћа и сестре од тетака, моји бака и дека. Сви смо живели у истој улици. Неки од њих су чaк с нама живели у кући повремено кад би били неки радови, а спаваће собе су мењале власнике како су људи одрастали и одлазили. Лавабои у купатилу били су препуни четкица за зубе и тоалетних потрепштина. То је било баш оно одрастање у ком дете одгаја село, како данас то многи воле да кажу. Много руку је олакшавало посао, смеха у кухињи никад није фалило, а столица на трему испред куће никад није било вишка. Посуде пуне кајгане на Божићно јутро, домаће рођенданске торте бар једном месечно јер је увек неко прослављао рођендан. Била сам срећна, мислим, што сам била део ”банде”. Што ме је село одгајало, што су ме многи људи волели и чували и познавали.
Али сам ипак одлучила да не желим то за своју децу.
Они нису одгајани од стране села. Одгајали смо их мој супруг и ја. Сами. Наравно, били су блиски са мојом мајком и својом другом баком. Чак и након што се моја мама одселила када су били мали, та веза је остала чврста. Обожавала их је на исти начин као што сам се ја осећала обожаваном од стране своје породице. За њу, никад није био лош моменат да се чујемо, а сваком њиховом бисеру смејала се од срца, више него ја и њихов отац. Разумела их је и знала шта воле. Доносила им је велике кутије њихових омиљених грицкалица и играла с њима карте сатима. Помагала ми је око веша и заједно смо их водили у вртић кад би ми дошла у посету на неколико дана или недеља. Али онда би се она вратила свом животу, а ми свом.
Село које ме одгајало било је нешто сасвим друго. И један део мене није желео то за своје синове.
Тај део мене се сећао колико компликовано може бити када толико одраслих жели да има реч у томе што радиш. Било је лако осећати се изгубљено у мору динамике међу одраслима. Толико одраслих са толико различитих стилова родитељства који нису увек били стилови колико хирови.
Одлуке доношене на брзину од стране тетке која је тек 15 година старија од мене или тече у раним двадесетим који заправо нису били спремни да доносе те одлуке. Одрасли који или још нису имали своју децу, па нису били сигурни шта да раде са нама, или су имали своју децу и били су заузети њима. Већина дана је личила на летњи распуст: срећан и забаван и безбрижан. Мала хипи колонија деце са огуљеним коленима и слободом да трчкарају около по комшилуку док се не упале уличне лампе.
Када сам остала трудна са првим сином са само 20 година, постала сам тај одрасли део села. Жене су се окупиле око мене да помогну, саветују и хране ме. Радиле су све оно што село пуно жена треба да уради за младу, трудну жену. Није била њихова кривица што је мој свет тренутно постао само он и ја. Веровала сам само себи да водим рачуна о свом трудничком стомаку; то се наставило након што сам га родила, а затим и његова три млађа брата. Нисам желела њихове примедбе или њихову критику или њихове савете. Желела сам да доносим одлуке за своје синове. Нисам желела да се они изгубе у пукотинама динамике међу одраслима. Мој партнер није био љубитељ динамике шире породице, па му је одговарало да се она с годинама повуче у позадину.
Да будем искрена, село није више било у тој мери доступно мени и мојој деци као што је било када сам била млада. До тада су многи живели у различитим градовима. Остао је тек по неко. Срећна мала хипи колонија се распала и постали смо породица са колима, пословима и животима одвојеним једни од других. Ускоро, остали смо само деца и ја, њихов отац је отишао у другачији живот (углавном) без нас.
Али када би породица била у близини, сврстала бих их у категорију гостију. Нису били позвани да дисциплинују моје синове или да дају повратну информацију о томе како мисле да се сналазим као мајка. Желела сам да пронађем свој пут као родитељ без њихових гласова у мојој глави (или у мојој дневној соби) који ме испитују када сам се ионако често довољно испитивала сама.
Ипак, мислим да сам погрешила што сам тако поступила. На много начина, знам да сам погрешила. Покушавала сам да заштитим децу од било какве критике или нелагодности, али сам им нешто и одузела. Нису одрасли са истим осећајем припадности породици ван наше мале банде. Заправо не познају своје рођаке нити већину својих тетки и ујака, не као ја.
Заштитила сам их од хаоса мог села. Заштитила сам их од тога да буду бачени заједно са гомилом деце, од опомињања тетки и ујака и рођака и бака и дека. Заштитила сам их од иритације и нервоза и од тога да морају да изборе свој глас у просторији где међу превише људи увек неко прича.
Али, гледајући уназад, лишила сам их и тог хаоса. Можда сам лишила њих и нас тог топлог, лепљивог осећаја да си заједно са људима који те дубоко воле чак и ако им не показујеш своју најбољу страну све време. И како моја деца постају све старији одрасли, схватила сам да је то права штета: Имати то село је било више од тога да имаш додатне одрасле у кући. То село је можда могло да дâ мојим синовима неку другачију топлину и осећај припадности који би понели са собом у свет. Могло је да им дâ више него што сам ја била у стању да им дам сама.