Moja braća i ja odrastali smo sa našom, pa, moglo bi se reći širom porodicom: Moje tetke, teče, braća i sestre od tetaka, moji baka i deka. Svi smo živeli u istoj ulici. Neki od njih su čak s nama živeli u kući povremeno kad bi bili neki radovi, a spavaće sobe su menjale vlasnike kako su ljudi odrastali i odlazili. Lavaboi u kupatilu bili su prepuni četkica za zube i toaletnih potrepština. To je bilo baš ono odrastanje u kom dete odgaja selo, kako danas to mnogi vole da kažu. Mnogo ruku je olakšavalo posao, smeha u kuhinji nikad nije falilo, a stolica na tremu ispred kuće nikad nije bilo viška. Posude pune kajgane na Božićno jutro, domaće rođendanske torte bar jednom mesečno jer je uvek neko proslavljao rođendan. Bila sam srećna, mislim, što sam bila deo ”bande”. Što me je selo odgajalo, što su me mnogi ljudi voleli i čuvali i poznavali.
Ali sam ipak odlučila da ne želim to za svoju decu.
Oni nisu odgajani od strane sela. Odgajali smo ih moj suprug i ja. Sami. Naravno, bili su bliski sa mojom majkom i svojom drugom bakom. Čak i nakon što se moja mama odselila kada su bili mali, ta veza je ostala čvrsta. Obožavala ih je na isti način kao što sam se ja osećala obožavanom od strane svoje porodice. Za nju, nikad nije bio loš momenat da se čujemo, a svakom njihovom biseru smejala se od srca, više nego ja i njihov otac. Razumela ih je i znala šta vole. Donosila im je velike kutije njihovih omiljenih grickalica i igrala s njima karte satima. Pomagala mi je oko veša i zajedno smo ih vodili u vrtić kad bi mi došla u posetu na nekoliko dana ili nedelja. Ali onda bi se ona vratila svom životu, a mi svom.
Selo koje me odgajalo bilo je nešto sasvim drugo. I jedan deo mene nije želeo to za svoje sinove.
Taj deo mene se sećao koliko komplikovano može biti kada toliko odraslih želi da ima reč u tome što radiš. Bilo je lako osećati se izgubljeno u moru dinamike među odraslima. Toliko odraslih sa toliko različitih stilova roditeljstva koji nisu uvek bili stilovi koliko hirovi.
Odluke donošene na brzinu od strane tetke koja je tek 15 godina starija od mene ili teče u ranim dvadesetim koji zapravo nisu bili spremni da donose te odluke. Odrasli koji ili još nisu imali svoju decu, pa nisu bili sigurni šta da rade sa nama, ili su imali svoju decu i bili su zauzeti njima. Većina dana je ličila na letnji raspust: srećan i zabavan i bezbrižan. Mala hipi kolonija dece sa oguljenim kolenima i slobodom da trčkaraju okolo po komšiluku dok se ne upale ulične lampe.
Kada sam ostala trudna sa prvim sinom sa samo 20 godina, postala sam taj odrasli deo sela. Žene su se okupile oko mene da pomognu, savetuju i hrane me. Radile su sve ono što selo puno žena treba da uradi za mladu, trudnu ženu. Nije bila njihova krivica što je moj svet trenutno postao samo on i ja. Verovala sam samo sebi da vodim računa o svom trudničkom stomaku; to se nastavilo nakon što sam ga rodila, a zatim i njegova tri mlađa brata. Nisam želela njihove primedbe ili njihovu kritiku ili njihove savete. Želela sam da donosim odluke za svoje sinove. Nisam želela da se oni izgube u pukotinama dinamike među odraslima. Moj partner nije bio ljubitelj dinamike šire porodice, pa mu je odgovaralo da se ona s godinama povuče u pozadinu.
Da budem iskrena, selo nije više bilo u toj meri dostupno meni i mojoj deci kao što je bilo kada sam bila mlada. Do tada su mnogi živeli u različitim gradovima. Ostao je tek po neko. Srećna mala hipi kolonija se raspala i postali smo porodica sa kolima, poslovima i životima odvojenim jedni od drugih. Uskoro, ostali smo samo deca i ja, njihov otac je otišao u drugačiji život (uglavnom) bez nas.
Ali kada bi porodica bila u blizini, svrstala bih ih u kategoriju gostiju. Nisu bili pozvani da disciplinuju moje sinove ili da daju povratnu informaciju o tome kako misle da se snalazim kao majka. Želela sam da pronađem svoj put kao roditelj bez njihovih glasova u mojoj glavi (ili u mojoj dnevnoj sobi) koji me ispituju kada sam se ionako često dovoljno ispitivala sama.
Ipak, mislim da sam pogrešila što sam tako postupila. Na mnogo načina, znam da sam pogrešila. Pokušavala sam da zaštitim decu od bilo kakve kritike ili nelagodnosti, ali sam im nešto i oduzela. Nisu odrasli sa istim osećajem pripadnosti porodici van naše male bande. Zapravo ne poznaju svoje rođake niti većinu svojih tetki i ujaka, ne kao ja.
Zaštitila sam ih od haosa mog sela. Zaštitila sam ih od toga da budu bačeni zajedno sa gomilom dece, od opominjanja tetki i ujaka i rođaka i baka i deka. Zaštitila sam ih od iritacije i nervoza i od toga da moraju da izbore svoj glas u prostoriji gde među previše ljudi uvek neko priča.
Ali, gledajući unazad, lišila sam ih i tog haosa. Možda sam lišila njih i nas tog toplog, lepljivog osećaja da si zajedno sa ljudima koji te duboko vole čak i ako im ne pokazuješ svoju najbolju stranu sve vreme. I kako moja deca postaju sve stariji odrasli, shvatila sam da je to prava šteta: Imati to selo je bilo više od toga da imaš dodatne odrasle u kući. To selo je možda moglo da dâ mojim sinovima neku drugačiju toplinu i osećaj pripadnosti koji bi poneli sa sobom u svet. Moglo je da im dâ više nego što sam ja bila u stanju da im dam sama.