Merilo uspešnog roditelja NIJE srećno dete!

jun 5, 2017

Kad sam ja bila dete, jedna od najgorih stvari koja se mogla reći jednom detetu (ili njegovim roditeljima) bila je da je to dete jedno „razmaženo derište”. Baš tim rečima. Nije to bila fraza koja se često koristila, ali kad se izgovori, smatralo se to najvećom uvredom. To je, valjda, bilo nešto najgore što vam neko može reći za dete.
Danas, kad sam odrasla, pa ne sećam se kad sam poslednji put čula tu frazu. Možda upravo zbog toga što je toliko mnogo dece ZAISTA razmaženo, pa je prosto to prestalo da bude neobično.

Roditeljstvo je težak posao. Divan, ali užasno težak. Naročito onda kada imamo jasno zacrtane dugoročne ciljeve i bez dvoumljenja znamo u kakvog čoveka želimo da odraste naše dete. A da bismo taj cilj postigli, smetaju nam oni kratkoročni ciljevi, a to je da roditeljski posao učinimo što lakšim, da pronađemo brži put. Kada se dete u prodavnici baca jer želi slatkiš, mnogo je lakše kupiti mu tu čokoladu nego se s njim izboriti na drugi način. Kada se dete žali da svi njegovi drugovi imaju najnovije, najbolje, najlepše nešto, najlakše je kupiti mu to nešto i učiniti srećnim i njega i sebe. Kada im je soba prljava i neuredna, bar sto puta je lakše mami da sama sredi sobu nego da prolazi po stoti put kroz agoniju ubeđivanja i objašnjavanja.

Lakše je razmaziti decu, pa je možda upravo to razlog što je sve više dece razmaženo. Em je lakše, em čini dete srećnijim. Pa zar nije to naš cilj? Srećno dete?
NADAM SE DA NIJE.
Merilo uspešnog roditelja svakako NIJE srećno dete. Razumno, odgovorno, ljubazno, lepo vaspitano dete? APSOLUTNO! Razmaženo, ali srećno? Ne.
Kada smo suviše lenji ili slabi, onda smo skloni tome da svojoj deci dajemo suviše onoga što im zapravo nije potrebno. I tako, nenamerno, rušimo njihov karakter.
Pokušavamo da svoju lenjost i slabost opravdamo tako što sebi govorimo da je najvažnije da su deca srećna. Kad mi već nismo imali, bar oni da imaju. Dok mi možemo da im sređujemo sobe, što da se oni muče, sređivaće ceo život. Tako im pokazujemo da ih volimo. Tako im pokazujemo da nećemo dozvoliti da se osećaju manje vredno od drugih, da im nedostaje nešto što druga deca imaju.
Svašta mi govorimo sebi da se opravdamo. Sve, osim istine.
A istina je da, kad im dajemo sve što požele, mi im time ne pokazujemo ljubav. Time im pokazujemo da su oni centar sveta i učimo ih da je svrha našeg postojanja ispunjavanje želja za materijalnim stvarima.
Shvatamo li mi uopšte šta time radimo? Verovatno ne. Jer, da znamo, sigurno bismo smesta prestali.
Dvogodišnjak koji upravlja celom porodicom i njegovi roditelji koji se plaše da ga disciplinuju. Petogodišnjak koji zahteva igračku u prodavnici i dobija je, tek tako. Desetogodišnjaci koji nose isključivo markirane stvari. Osamnaestogodišnjaci koji voze kola vrednija od boljeg stana i torbice koje koštaju po nekoliko stotina evra. Svi smo to videli, zar ne?

Deca su razmažena, roditelji su se predali, a celo društvo se strmoglavice urušava.

Nije stvar u tome da li možemo da priuštimo sve to što nam deca traže. (a u većini slučajeva, zapravo i ne možemo. Već ispisujemo gomile čekova, sabiramo, oduzimamo, presipamo, zajmimo, radimo prekovremene sate, duple smene, samo da bismo pružili deci sve što žele. Samo da oni, naša čeda, ne bi „zaostajali” za svojim drugarima. Ubijamo se od posla, trošimo poslednji dinar, a ta ista deca ne moraju ni da se potrude da to zasluže. Ne, ne kažemo da oni to neće. Jednostavno – ne moraju.).
Stvar je u tome da, čak i da sve što požele možemo da im kupimo, a da se nimalo ne preznojimo, TO NE TREBA DA RADIMO. Svrha svega nisu materijalne stvari, a ako decu razmazimo poklonima, upravo ih tome učimo – da je materijalno najvrednije.
Ako kažete „NE”, to ih neće uništiti. Neće im upropastiti život, neće ih ostaviti bez prijatelja. A ako bez nekih i ostanu, recite im da sad bar znaju da im to i nisu bili prijatelji.
Ako kažete „NE” verovatno ćete ih jako naljutiti. Trenutno. I možda će biti malo drugačiji od svojih drugara. I možda će značiti da vaša porodica nije kao te druge. Ali, zar to nije dobra stvar?
Kad vaše dete malo odraste i shvati zašto ste bili čvrsti i dosledni, znaće da ste želeli da ga naučite vrednoj životnoj lekciji. Videće da male žrtve, koje su im tada izgledale velike kao kuća, vode ka velikim uspesima. Znaće da ste ih voleli dovoljno da kažete „NE” i izdržite sve što posle toga sledi.
Ljubav je strpljenje. Ljubav je razumevanje. Ali znate šta? Ljubav NIJE poklanjanje.
A. C.
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "Merilo uspešnog roditelja NIJE srećno dete!

  1. ivana kaže:

    Dobar roditelj je roditelj srećnog deteta. Moj glavni vilj vaspitanja je srećano i zdravo dete. Ne slažem se sa autorom teksta,jer je “pobrkao” lončiće! Tekst je tačan kada se kaže da roditelji zbog nedoslednosti u sistemu vaspitanja svoje greške pravdaju prevelikom popustljivoscu prema dečijim prohtevima. Ali tvrdnja da je uspešan roditelj,roditelj samo lepo vaspitanog deteta a ne srećnog deteta, je notorna glupost. Srecno dete je samo po sebi poslusno,jer voli svoje roditelje i osobe iz okruzenja. Ovaj tekst je tako laicki napisan, kao da je autor sredovecna domacica. Nemam nameru da budem uvredljiva, samo skrecem paznju na neozbiljnost clanka.Mozda je postojala druga zamisao pri pisanju,ali sam ja napisano razumela na ovaj nacin. I me slazem se.Moje dete je i srećno i vaspitana,čim opovrgavam napisano!

  2. Mića kaže:

    “Dajte mi dobro dete pa da vidite kako sam dobar roditelj!”

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama