Мерна јединица среће детета НЕ СМЕ бити “лајк”

Када поставите лепу фотографију себе или своје деце или породице на Инстаграм или Фејзбук, да ли то чините због себе или због неког другог? Искрен одговор би вероватно био: и једно и друго. Кад објавите фотографију, скоро је сигурно да ћете мало сачекати, док стигну прве реакције. Лајк, коментар, било која реакција. То је оно што желимо. Што више реакција, то се осећамо боље и сигурније. А ако не добијемо онолико коментара и лајкова колико смо очекивали, запитамо се шта није у реду са том фотографијом? Или, још горе, шта није у реду са нама? Живимо у свету који је потпуно опседнут друштвеним мрежама и потребом да будемо на њима вољени и прихваћени.

И ништа то не би било толико страшно да они не гледају. Да они не упијају. Да они не уче од нас.

Одгајамо децу у времену када лична срећа у потпуности зависи од других и њиховог става према нама. Кад је јединица мере за срећу и осећај самопоуздања – лајк.

Док су мала, наша деца ослањају се на нас да би добила похвалу и признање. Како расту, расте и њихова потреба за прихватањем ширег круга људи – наставника, пријатеља и коначно пратилаца на друштвеним мрежама. Ово може постати озбиљан проблем јер увек постоји опасност да се створи нека врста зависности. Више није довољан лајк. Сад нам треба 100, 200, 500 да бисмо били задовољни.

Човек је у вечитој жудњи за признањем. Од раног детињства. Трогодишњак ће нацртати круг и показати га мами, а у њеним очима ће тражити потврду да је то добро урадио. Петогодишњак ће изрецитовати песмицу коју је у вртићу научио да види да ли ће мама и тата бити одушевљени њим. Осмогодишњак ће на школској утакмици, чим постигне гол, окренути главу према месту на трибини где седе мама и тата, да види да ли су они то видели и да ли су поносни.

Све је ово природно, а наш посао је да проценимо колико тачно признања и похвале је нашој деци потребно да би расла. Али, превише похвала је оно што не желимо исто као што не желимо ни премало. То је оно што може учинити да престану да раде ствари које воле из љубави и задовољства, а да почну да их раде само да би добили признање околине.

Како деца расту и почињу да користе друштвене мреже, тако расте и њихова потреба да буду цењени. Ту је задатак родитеља врло сложен и врло важан – да их науче да буду само довољни и да спрече сценарио у којем ће њихова срећа зависити од мишљења других људи.

Како научити децу да буду самодовољна?

Када дете из школе “донесе” петицу или постигне неки успех у спорту или уметности, уместо да их похвалите, реците одмах: “Мора да си јако поносан на себе!” Ово ће их учврстити у ставу да је њихово мишљење о себи далеко, далеко важније од било чијег другог. Дакле, прва реченица: “Мора да си баш поносан на себе!”

Важно је да научимо децу да увреде и негативне реакције које ће кроз одрастање и живот можда доживети од разних људи – нису због њих самих. Они су одраз бола с којим се суочавају они који вређају. Тиме их нећете само научити емпатији, већ и томе да развију здрав став о себи и разумеју да су мишљења других људи управо то – мишљења. Не и истине.

Самовредновање је од великог значаја за сваког младог човека. Тек кад их научимо да себе посматрају изван мишљења других људи, моћи ће да постану отпорни на многе изазове који их чекају када се буду сусретали са различитим људима и ситуацијама у животу.

Први корак ка томе је и изградња самопоуздања. Деца која имају довољно самопоуздања и која верују у себе и своје могућности, имају мање шансе да их мишљење других поремети или повреди.

Приредила: А. Цвјетић