„Ми јој сваки пут све лепо кажемо, а она тера по своме, ништа не слуша.”

Када ми родитељи на консултацијама објашњавају да их дете не слуша, УВЕК то опишу овако – „Ми јој сваки пут све лепо кажемо, а она тера по своме, ништа не слуша.

Увек му лепо објаснимо, не вреди, он је размажен и безобразан!“ И ја им заиста верујем да свом детету „лепо кажу“. Па где је онда проблем, зашто их деца не слушају? Да ли су заиста безобразна, размажена, „на своју руку“? Наравно да нису. Проблем је што ми родитељи наивно верујемо да је довољно да нешто „лепо кажемо“ да би нас дете послушало.

Ако се и вама дешава слично, наставите да читате и разумећете зашто је ово једна од највећих заблуда (и најчешћи разлог који чујем када је (не)сарадња детета у питању).

Моје прво питање овим родитељима је – шта за њих значи то – „лепо“? Како то тачно „лепо“ кажу? И добијем одговор из којег закључим следеће:

а) користе миран тон којим нешто говоре детету (чак и када су узнемирени дају све од себе да им глас остане миран),

б) било да желе да дете нешто уради или да желе у нечему да га зауставе, то му објашњавају ослањајући се искључиво на оно што је логично, али – њима.

Оно што додатно зачини ове ситуације су коментари које добијају са стране, а који им потврђују да су заиста детету „лепо“ објаснили и да никоме није јасно што је дете тако својеглаво и непослушно?!

Е, сад иде расплет.

Ми одрасли покушавамо логиком да приволимо дете на нешто или га одвратимо од нечега, заборављајући да се његова логика разликује од наше и да његовим понашањима у највећој мери управљају емоције. Дакле, причамо му на нивоу до којег он тек за неколико година треба да дође! Наша логика је подржана вишегодишњим искуством и способношћу да размишљамо кроз филтер „узрок-последица“ (и зато нас други одрасли одлично разумеју), док дете развојно тек треба да прође кроз ове процесе и стекне лично искуство (уз нашу помоћ и подршку). Што доводи до закључка да дете често НЕ МОЖЕ да уради то што тражимо, а не да неће, па чак и када му „лепо кажемо“.

Друга ствар, уопште није исти начин (нити тон нити садржај захтева), на који покушавамо да га наведемо да нешто уради и да нешто не уради.

Треће, углавном реагујемо само на оно што видимо на крају – на последицу – не истражујући шта је све довело до тога.

Четврто, када нам се неко понашање не допада, све што желимо је да дете са тим престане, и то ОДМАХ, и тада је сва наша пажња само на томе.

Жао ми је што вам рушим Снешка, али то тако не функционише.
У својој првој књизи „Уметност комуникације са децом“, највише сам се бавила начином на који разговарамо са дететом и колико је важно да ми родитељи добро познајемо своје дете и да радимо на изградњи и јачању односа са њим.

А, за успех у било чему што радимо потребан нам је адекватан алат!

Сигурно нећемо кречити зидове грабуљама, нити ћемо супу правити од намирница за торту. Зашто онда мислимо да можемо да градимо нешто тако сложено као што је однос са дететом, ако се нисмо опремили одговарајућим алатом?

И зато ћу, када је комуникација у питању, још једном нагласити – прилагођавање начина на који говоримо детету није попустљивост! То је вештина да препознате који комуникациони „алат“ вам је потребан и да умете га примените у конкретној ситуацији.

Није исто постављати питања за истраживање и питања за мотивацију. Није исто када позивате дете на сарадњу у рутинским радњама, када му пружате подршку у емотивним изливима, када желите да га нечему научите или када успостављате правила.

Миран, сталожен тон је свакако важан и пожељан, али сам по себи није довољан за сарадњу. (посебно ако је родитељ под стресом и покушава да се контролише, дете то осећа)

У изазовним ситуацијама са дететом, управо ове наведене заблуде представљају дрво од којег не видимо шуму. Дететове бурне реакције, негодовања, одбијање сарадње доживимо или као његов безобразлук или као лични неуспех. То је зато што нам је пажња у том тренутку усмерена на проблем који покушавамо да решимо неодговарајућим алатом.

Као професонални коуч и НЛП мастер, знам колико су важна питања и зато у раду са родитељима често користим овај моћни алат. Вештина постављања питања помаже нам у откривању разлога за нека дететова понашања и разрешењу ситуације. Али, то нису било каква, већ коучинг питања! Она су увек усмерена на решење, на истраживање зашто је детету (и било којој другој особи) нешто важно, како се осећа, на истраживање искустава и осећаја из прошлих ситуација, за мотивацију, за истрајност у нечему…

Најлакше је да вам конкретним примером ово појасним.

На недавној консултацији, мама је између осталог навела проблем да ћеркица (2,5 године) неће да скине хаљину коју је недавно „присвојила“ од своје старије сестре. Наиме, старијој сестри та хаљина је мала, а млађој је превелика и предугачка. Међутим, она не жели да је скине, чим се пробуди обуче је и тако проводи цео дан. Када негде треба да иду настаје велики проблем, отпор, плакање и пресвлачење на силу. То узнемири целу породицу и сада стрепе од њених реакција. Мама је покушавала да јој „лепо“ објасни да јој је хаљина велика, да може да се саплете и да падне. Сложићемо се да је све ово истина. Ово су врло логична објашњења која ми одрасли лако разумемо. А сада иде једно велико АЛИ. Оно што ја видим јесте да је овде реч о малом детету код којег је пресудна емоција, а не логика. Дакле, први корак је да мама разуме да се дете за хаљину није „везало“ из логике, већ из емоције и да је важно да почне тако да јој се обраћа како би решила ситуацију. Она то тада није могла тако да види, јер јој је сва пажња била само на жељи да дете престане тако да се понаша. Мама је добила задатак да, уместо да убеђује ћерку да јој та хаљина не треба, помоћу сета питања која је добила на консултацији, истражи и сазна зашто јој је хаљина толико важна – Шта ти се највише допада код те хаљине? Како се осећаш када се играш у њој? Чега највише волиш да се играш када је обучеш? После неколико сати од нашег разговора стигла ми је порука (и мој предлог за успостављање сарадње са овим информацијама до којих је дошла):

Дакле, чак и овако мало дете може нам дати одговор уколико му поставимо ПРАВА ПИТАЊА.

Оно што морам да напоменем јесте да је за овакав приступ, поред отворености родитеља, од огромног значаја њихова жеља да свесно мењају досадашње обрасце у комуникацији, али и начин на који реагују на дете и његово понашање, на то како доживљавају своју улогу и васпитање, као и стрпљење и доследност. Такође, и жеља да уче о позитивној комуникацији, јер питања су само један њен део.

Аутор Драгана Алексић

Извор: Мојпедијатар