Kada mi roditelji na konsultacijama objašnjavaju da ih dete ne sluša, UVEK to opišu ovako – „Mi joj svaki put sve lepo kažemo, a ona tera po svome, ništa ne sluša.
Uvek mu lepo objasnimo, ne vredi, on je razmažen i bezobrazan!“ I ja im zaista verujem da svom detetu „lepo kažu“. Pa gde je onda problem, zašto ih deca ne slušaju? Da li su zaista bezobrazna, razmažena, „na svoju ruku“? Naravno da nisu. Problem je što mi roditelji naivno verujemo da je dovoljno da nešto „lepo kažemo“ da bi nas dete poslušalo.
Ako se i vama dešava slično, nastavite da čitate i razumećete zašto je ovo jedna od najvećih zabluda (i najčešći razlog koji čujem kada je (ne)saradnja deteta u pitanju).
Moje prvo pitanje ovim roditeljima je – šta za njih znači to – „lepo“? Kako to tačno „lepo“ kažu? I dobijem odgovor iz kojeg zaključim sledeće:
a) koriste miran ton kojim nešto govore detetu (čak i kada su uznemireni daju sve od sebe da im glas ostane miran),
b) bilo da žele da dete nešto uradi ili da žele u nečemu da ga zaustave, to mu objašnjavaju oslanjajući se isključivo na ono što je logično, ali – njima.
Ono što dodatno začini ove situacije su komentari koje dobijaju sa strane, a koji im potvrđuju da su zaista detetu „lepo“ objasnili i da nikome nije jasno što je dete tako svojeglavo i neposlušno?!
E, sad ide rasplet.
Mi odrasli pokušavamo logikom da privolimo dete na nešto ili ga odvratimo od nečega, zaboravljajući da se njegova logika razlikuje od naše i da njegovim ponašanjima u najvećoj meri upravljaju emocije. Dakle, pričamo mu na nivou do kojeg on tek za nekoliko godina treba da dođe! Naša logika je podržana višegodišnjim iskustvom i sposobnošću da razmišljamo kroz filter „uzrok-posledica“ (i zato nas drugi odrasli odlično razumeju), dok dete razvojno tek treba da prođe kroz ove procese i stekne lično iskustvo (uz našu pomoć i podršku). Što dovodi do zaključka da dete često NE MOŽE da uradi to što tražimo, a ne da neće, pa čak i kada mu „lepo kažemo“.
Druga stvar, uopšte nije isti način (niti ton niti sadržaj zahteva), na koji pokušavamo da ga navedemo da nešto uradi i da nešto ne uradi.
Treće, uglavnom reagujemo samo na ono što vidimo na kraju – na posledicu – ne istražujući šta je sve dovelo do toga.
Četvrto, kada nam se neko ponašanje ne dopada, sve što želimo je da dete sa tim prestane, i to ODMAH, i tada je sva naša pažnja samo na tome.
Žao mi je što vam rušim Sneška, ali to tako ne funkcioniše.
U svojoj prvoj knjizi „Umetnost komunikacije sa decom“, najviše sam se bavila načinom na koji razgovaramo sa detetom i koliko je važno da mi roditelji dobro poznajemo svoje dete i da radimo na izgradnji i jačanju odnosa sa njim.
A, za uspeh u bilo čemu što radimo potreban nam je adekvatan alat!
Sigurno nećemo krečiti zidove grabuljama, niti ćemo supu praviti od namirnica za tortu. Zašto onda mislimo da možemo da gradimo nešto tako složeno kao što je odnos sa detetom, ako se nismo opremili odgovarajućim alatom?
I zato ću, kada je komunikacija u pitanju, još jednom naglasiti – prilagođavanje načina na koji govorimo detetu nije popustljivost! To je veština da prepoznate koji komunikacioni „alat“ vam je potreban i da umete ga primenite u konkretnoj situaciji.
Nije isto postavljati pitanja za istraživanje i pitanja za motivaciju. Nije isto kada pozivate dete na saradnju u rutinskim radnjama, kada mu pružate podršku u emotivnim izlivima, kada želite da ga nečemu naučite ili kada uspostavljate pravila.
Miran, staložen ton je svakako važan i poželjan, ali sam po sebi nije dovoljan za saradnju. (posebno ako je roditelj pod stresom i pokušava da se kontroliše, dete to oseća)
U izazovnim situacijama sa detetom, upravo ove navedene zablude predstavljaju drvo od kojeg ne vidimo šumu. Detetove burne reakcije, negodovanja, odbijanje saradnje doživimo ili kao njegov bezobrazluk ili kao lični neuspeh. To je zato što nam je pažnja u tom trenutku usmerena na problem koji pokušavamo da rešimo neodgovarajućim alatom.
Kao profesonalni kouč i NLP master, znam koliko su važna pitanja i zato u radu sa roditeljima često koristim ovaj moćni alat. Veština postavljanja pitanja pomaže nam u otkrivanju razloga za neka detetova ponašanja i razrešenju situacije. Ali, to nisu bilo kakva, već koučing pitanja! Ona su uvek usmerena na rešenje, na istraživanje zašto je detetu (i bilo kojoj drugoj osobi) nešto važno, kako se oseća, na istraživanje iskustava i osećaja iz prošlih situacija, za motivaciju, za istrajnost u nečemu…
Najlakše je da vam konkretnim primerom ovo pojasnim.
Na nedavnoj konsultaciji, mama je između ostalog navela problem da ćerkica (2,5 godine) neće da skine haljinu koju je nedavno „prisvojila“ od svoje starije sestre. Naime, starijoj sestri ta haljina je mala, a mlađoj je prevelika i predugačka. Međutim, ona ne želi da je skine, čim se probudi obuče je i tako provodi ceo dan. Kada negde treba da idu nastaje veliki problem, otpor, plakanje i presvlačenje na silu. To uznemiri celu porodicu i sada strepe od njenih reakcija. Mama je pokušavala da joj „lepo“ objasni da joj je haljina velika, da može da se saplete i da padne. Složićemo se da je sve ovo istina. Ovo su vrlo logična objašnjenja koja mi odrasli lako razumemo. A sada ide jedno veliko ALI. Ono što ja vidim jeste da je ovde reč o malom detetu kod kojeg je presudna emocija, a ne logika. Dakle, prvi korak je da mama razume da se dete za haljinu nije „vezalo“ iz logike, već iz emocije i da je važno da počne tako da joj se obraća kako bi rešila situaciju. Ona to tada nije mogla tako da vidi, jer joj je sva pažnja bila samo na želji da dete prestane tako da se ponaša. Mama je dobila zadatak da, umesto da ubeđuje ćerku da joj ta haljina ne treba, pomoću seta pitanja koja je dobila na konsultaciji, istraži i sazna zašto joj je haljina toliko važna – Šta ti se najviše dopada kod te haljine? Kako se osećaš kada se igraš u njoj? Čega najviše voliš da se igraš kada je obučeš? Posle nekoliko sati od našeg razgovora stigla mi je poruka (i moj predlog za uspostavljanje saradnje sa ovim informacijama do kojih je došla):
Dakle, čak i ovako malo dete može nam dati odgovor ukoliko mu postavimo PRAVA PITANJA.
Ono što moram da napomenem jeste da je za ovakav pristup, pored otvorenosti roditelja, od ogromnog značaja njihova želja da svesno menjaju dosadašnje obrasce u komunikaciji, ali i način na koji reaguju na dete i njegovo ponašanje, na to kako doživljavaju svoju ulogu i vaspitanje, kao i strpljenje i doslednost. Takođe, i želja da uče o pozitivnoj komunikaciji, jer pitanja su samo jedan njen deo.
Autor Dragana Aleksić
Izvor: Mojpedijatar