Mi kreiramo sliku koju deca imaju o sebi

septembar 10, 2018

Sramota se dešava tiho. Od nje ne nastaju modrice ili ogrebotine i ne postoji očigledan izraz na licu kada se javi sramota. Lako je prevideti je i lako je pomisliti da onda i ne prouzrokuje bilo kakve probleme. Ali nije tako.
Postiđenost se javlja u svim porodicama, pa i u onim punim ljubavi, pažnje i brige. Ona „upravlja“ ponašanjem tako što navodi decu da se osećaju loše zato što su nešto želeli, osetili ili hteli. Govori o tome šta je dete, a ne šta je uradilo i dovodi do toga da dete beži od svojih potencijala umesto da ih razvija.

Problemi koji nastaju usled postiđenosti
  • Ne podstiče dete da reaguje na osnovu svojih unutrašnjih vrednosti i znanja

Posramljenost ubija sposobnost deteta da reaguje na osnovu sopstvenih mišljenja i umesto toga, ona razvija želju da se ostane po strani i da se izbegavaju problemi. Tako nazaduju. Oni će možda uraditi ono što se smatra ispravnim, ali unutar sebe neće razumeti zašto su to uradili ili neće to uraditi iskreno, saosećajno. Ovim se stvaraju popustljiva deca, koja će se ponašati na način na koji će izbeći potencijalne neprijatne situacije. Ovim se ne jača karakter deteta, niti se stvara stav da treba da reaguju po unutrašnjim vrednostima i sopstvenom mišljenju. Kada deca osete sram, fokusiraju se na to kakvi su (nevaljali? razočarali su nekoga?), a ne na to šta su uradili.

  • Ne uči decu empatiji

Empatija je bitan deo zdravih odnosa i emocionalne inteligencije. Ona zahteva da dete obuje „tuđe cipele“, da gleda oko sebe i da primeti šta drugi ljudi doživljavaju, ali posramljenost tu detetovu pažnju vraća na njega samog i na njegove nedostatke. Istraživanja su pokazala da deca koja više osećaju sramotu, imaju manje saosećanja.

  • Podstiče društveno neprihvatljivo ponašanje

Posramljenost podstiče dete da se oseća malo i nemoćno. Nedostatak hrabrosti je grozan osećaj i neka deca će ovaj nedostatak nadomestiti tako što će negde drugde isprobavati svoju moć – naći će nekoga ko je ranjiviji i koga mogu da nadvladaju.

  • Onemogućava uspešno rešavanje problema

Sram dovodi do disfunkcionalnosti kod suočavanja sa problemima. Uči decu tome da je u redu kritikovati, suditi i deliti pravdu kada neko pogreši. Ukoliko tome dodamo i našu viku, stvar je još gora. Izlivi besa su isti i kod odraslih i kod dece. Nekoliko puta se desilo da se nisam ponela najbolje, ali kada se tako nešto deci, važno je ne prikazati to kao da je dete to zalužilo ili da je ono samo to isprovociralo. Kako tražimo od njih da paze na ponašanje, tako i mi moramo da pazimo na svoje.

  • Podstiče laži i tajnovitost

Deca, kao i svi mi, imaju instinkt da zaštite sebe. Ukoliko bi ih istina u sekundi dovela do postiđenosti, to im je dovoljan razlog da je obiđu po svaku cenu. Ako želimo da budu iskreni, moramo da im pokažemo da su bezbedni ako govore istinu.

  • Ne pruža osećaj detetu da ono ima kontrolu nad svojim ponašanjem

Kako bismo promenili ponašanje, moramo da imamo vlast nad njim. Tek tada ima mesta za istraživanje efekata i za razmišljanje o drugim načinima reagovanja. Suprotno ovome, posramljenost dete dovodi do poricanja da se može nešto promeniti.

Šta preduzeti?

Deca po prirodi žele da udovolje ljudima do kojih im je stalo. Oni to shvataju pogrešno – kao i svi mi – ali unutar njih je samo želja da urade ispravnu stvar. Prirodno će se razviti u saosećajne, pristojne ljude, ali ovim će očekivati da su i oni tretirani na isti način, sa istom količinom ljubaznosti i poštovanja. Postiđenost može slomiti taj duh i može srušiti vezu među vama. Najgora stvar koja se može desiti je da izgubimo uticaj, kao da nikad nije ni postojao.

  1. Fokusirati se na ponašanje, ne na osobu

Sva deca će u nekom momentu uraditi nešto što će Vas, kao roditelja naljutiti i razbesneti. Ukoliko se i mi ponašamo tako, oni neće prestati. Umesto komentarisanja toga kakvo je dete („Nisi dobar“), pričajte o tome šta je uradilo („Uznemirilo me je to što si odgurnuo brata, razumem da si ljut, ali koji je bolji način reagovanja?“). Disciplina znači učiti ih, a najbolje ćete to odraditi uz strpljenje, ljubav i vođenje deteta kroz život.

  1. Proširite njihovu emocionalnu pismenost

Sposobnost da shvatite kako sopstvene, tako i tuđe emocije, je pokazatelj jake emocionalne inteligencije. Postiđenost nam ne daje šansu da proširimo emocionalni vokabular, zato što onemogućava vođenje razgovora. Dijalog je zlato i pruža toliko mogućnosti za napredak, čak i kada stvari ne funkcionišu savršeno. Kada im postavljate određene granice, objasnite im zašto to radite, kakvo njihovo ponašanje je dovelo do toga („Uznemirena sam sada jer si me lagao i zbunjena sam jer ne znam zašto si imao potrebu to da uradiš.“ „Ljutiš me kada vidim da guraš svog brata. Znam da ti to možeš da rešiš na mnogo bolji način.“), a nemojte pričati o njima u negativnom kontekstu („Uopšte nisi dobar zato što si me lagao.“).  Nema ništa loše u tome da dete vidi da ste ljuti, uznemireni ili nervozni zbog njegovog načina ponašanja, ali njegovog ponašanja, a ne zbog njega samog. Tako funkcioniše svet i nećete im učiniti nikakvu uslugu ako im dopustite da misle da će svi reagovati na njihovo ponašanje sa ravnodušnošću. Naravno, nije dobro ni dopustiti da Vas ponesu nagle emocije – izražena ljutnja ili tuga ih mogu uplašiti i samim tim konverzacija i povezivanje postaje gotovo nemoguće.

  1. Budite osoba kakva želite da Vaše dete postane

Deca prate sve što radimo i ono što vide dok mi nismo svesni da nas posmatraju ostavlja najmoćniji utisak. Ne postoji bolji način da utičete na njih od toga da budete onakvi kakvi želite da oni budu kada odrastu i da reagujete na njih onako kako želite da sutra oni reaguju. Pokažite im doslednost između onoga šta govorite i šta radite. Ako im govorite da budu ljubazni i tolerantni, ali ih grdite kada urade nešto loše, time im šaljete jako bitne poruke: „Svi drugi zaslužuju ljubaznost osim tebe.“ „Deca moraju da budu fina, a odrasli mogu da rade šta god hoće.“ „U redu je biti loš prema manjima od sebe.“ Za tako male osobe (ali čak i za one odrasle), ovakve situacije su veoma konfuzne.

  1. Tretirajte ih kao da su već osobe kakve želite da budu

Svaki put kada imamo bilo kakav vid interakcije sa decom, kreiramo sliku koju oni imaju o sebi. Ta slika je veoma moćna – ili će se razvijati sa njom ili će se povući i potonuti. Mi želimo da doprinesemo stvaranju te slike i da sebe vide kao potpuna, kreativna, sposobna, jaka, snažna, prelepa bića. Takođe želimo da budu svesni da su emocionalno odgovorni. Ovo je veoma bitno. Time što im podižemo i hranimo svest o ličnoj moći, a ne učimo ih o uticajima njihovog ponašanja na druge ljude, rizikujemo da podignemo male narcise, koji će uvek brinuti samo o svojim potrebama, možda i na štetu tuđih. Sliku o njima samima možemo negovati tako što ćemo ih tretirati kao da su već osobe kakve želimo da budu. „Znam da si ti pažljiv i da ne bi nikada namerno povredio nekoga. Hajde onda da popričamo šta se to desilo.“ „Znam da nisi imao nameru da povrediš osećanja svojoj sestri, ali to se dešava kada izgovoriš neke loše stvari. Kako bi mogao da se iskupiš?“ Ono na šta im obraćamo pažnju je ono što će njima postati bitno, pa samo usporite malo i kroz njihovo ponašanje potražite i vidite njih, decu, i tako ćete uspeti da ih navedete na put da postanu ono što i jesu sposobni da postanu.

  1. Izbegavajte etiketiranje

Etiketiranje se može desiti tako lako i iako se često dešava iz ljubavi i najboljih namera, mogu izazvati kontraefekat. Ako je, na primer, neko dete poznato kao „sportista“ ili „šaljivdžija“, druga deca u porodici mogu automatski videti sebe kao „nesportista“ ili „dosadni“. Nema ništa pogrešno u tome što ćete reći detetu da je zabavno ili koliko volite da ga gledate kako igra utakmicu, ali želimo da deca budu svesna i da spoznaju svoje snage i slabosti i koji će hteti da probaju razne stvari, bilo da su to stvari u kojima su dobri ili ne.

  1. Ne obraćajte pažnju na druge roditelje koji hvale svoju decu

Vrlo je lako upasti u kandže histerije – i osetiti histeriju – kada se priča o deci u odeljenju, timu, muzičkoj školi – ili gde god. Pazite se roditelja koji tokom ćaskanja stalno spominju kako njihova deca mnogo više uče od druge dece, kako čitaju Šekspira. a Vaše dete sedi i po ko zna koji put gleda istu epizodu crtaća Pepa Prase ili nečije dete sluša Mocarta, a Vaše dete se zabavlja uz zvuk grgotanja slamčicom. Svako dete ima svoje jače strane i doći će vreme da i ono zasija u tome, samo će naći način. To se može desiti na totalno neočekivan način, a može se desiti i posle dužeg vremena – i sve je to ok. U međuvremenu, dajte im slobodu da istražuju, ne forsirajte ih da budu nešto što nisu. Ohrabrujte ih da isprobavaju nove stvari, ohrabrujte njihov trud i napor i ne nasedajte na tuđa poređenja. Razgovor sa drugim roditeljima može da izazove stid u nama, jer možemo da pomislimo da nismo dovoljno dobri roditelji. Ja se lično osećam kao da se konstantno borim sa tim. Suočite se sa tim i stavite to po strani, samo ne prenosite na decu. Pogledajte ih dobro i posmatrajte ih kao potpune, fenomenalne, jedinstvene osobe, jer to oni jesu. Nekada su te stvari koje rade drugačije od drugih upravo njihova snaga.

  1. Budite otvorenog uma što se tiče stvari koje oni rade i shvatajte ih kao normalan, sastavni deo odrastanja

Kako i mi sami u procesu razvoja i učenja u roditeljstvu možemo da napravimo ogromne greške, tako i deca mogu da pogreše. Deca su radoznala i egocentrična. Ali ona su tu da im damo ono što im treba kako bi istražili svet i kakvo značenje on ima za njih. Tinejdžeri mogu biti neprijateljski nastrojeni ili ravnodušni prema našem uticaju i mogu izgledati kao da nas namerno guraju od sebe. Ovo im pruža ono što im je neophodno da mimo nas prošire svoj svet, eksperimentišu i da nađu svoje mesto u njemu.
Dečije ponašanje sa kojim se borimo kao roditelji je često normalan deo njihovog razvoja i onoga što treba da urade kako bi došli do sledeće prekretnice i bitnog dela života. Ne želimo da im ometamo njihova istraživanja, eksperimentisanja i učenja, a to se lako može desiti ako ih ućutkujemo i činimo da se postide jer se možda „ne ponašaju u skladu sa svojim godinama“. Deca to pogrešno shvate, ali retko kad oni rade nešto sa namerom da nas razočaraju ili da se udalje od nas. Svakako nikada ne rade nešto zato što su loši.
Jasne granice ponašanja su veoma bitne za decu. I mi odrasli imamo određene granice koje nam pokazuju šta je prihvatljivo, a šta ne. Ono što je važno jeste da oni ne osete sram zbog ponekih čudnih i zbunjujućih situacija u toku razvoja. Ovo je važno kako bi oni našli sebe, čuli svoj glas, videli svoje granice, kako bi naučili o svim vezama u životu, kako bi razumeli svoj uticaj, kako bi sebi potvrdili svoju snagu i milost, kako bi pokazali saosećanje i kako bi se oduprli onome što bi negativno uticalo na njih.

  1. Budite pri sebi kada prolaze kroz intenzivne i jake emocije

Jake emocije su često rezultat svađa ili funkcionisanja njihovog uma u posebnim situacijama. To je zdrava, normalna reakcija osobe koja je u procesu učenja i prilagođavanja životu. Da bi se ovakve stvari naučile, potrebno je vreme i važno je dati im prostora i dobar primer i ne obeshrabrivati ih u tom procesu. Plakanje, vika i napadi besa su deo njihovog istraživanja sopstvenih granica, kao i ispitivanje naših. Oslušnite ih, čujte ono što žele da znate i dajte im do znanja da ste shvatili to. „Znam da si jako ljut zato što ti ne dozvoljavam da ideš na tu žurku. Razumem to. Ako budeš želeo razgovor, tu sam.“ Znam da ovo može iziskivati strpljenje i milost sveca i nerado priznajem da je bilo situacija kada ja to nisam imala u sebi. Svi smo mi ljudi, imamo svoje granice i nije naodmet da i dete vidi da nismo savršeni. Kad god možete, stavite im do znanja da razumete njihova osećanja i razgovarajte o drugačijim načinima reagovanja. Kada dete oseti da ga razumete u potpunosti, imaćete mnogo veći uticaj na njega.

  1. Ranjivost i hrabrost – protivotrov za sramotu

Sramota dolazi kada im nešto iznutra govori da nisu dovoljno dobri. Time se samo povlače u sebe. Protivotrov ovome jeste upravo priča da su dovoljno dobri, hrabri, pametni, ljubazni i jaki. Te reči su im potrebne da čuju od Vas. Prihvatite njihovu ranjivost, nemojte ih nagovarati da ne budu ranjivi, jer su tuga, krivica, frustracija realna osećanja i sve je to u redu osećati. „Razumem da si tužan zbog ocene koju si dobio. I to je skroz ok. Samo nastavi da se trudiš i da vežbaš i shvatićeš šta treba da promeniš. Bićeš dobar u tom predmetu ako nastaviš sa vežbom.“

  1. Razumite potrebe

Posramljenost nam smanjuje mogućnosti da naučimo o potrebama naše dece. Deca reaguju sa razlogom – uvek se nešto dešava. Kroz njihovo ponašanje pokušajte da shvatite šta je to što im je potrebno. Tako uvek možete saznati nešto. Da li im pružate dovoljno pažnje? Da li im je dosadno? Da li su umorni? Pretrpani obavezama? Gladni? Nervozni? Tužni? Ljuti? Da li ih nešto drugo muči? Ima toliko razloga koji ih teraju da se ponašaju na manje prikladan način i nijedan razlog se ne odnosi na to da su oni loše osobe. Ne radi se o pronalaženju izgovora, nego o iskorišćavanju svake prilike da ih razumete, da se povežete sa njima, da im pokažete da ste tu za njih, da ste jak, siguran, udoban oslonac i najvažnije od svega, tu ste da ih naučite najboljim načinima da se izbore.

A kada osete postiđenost – a hoće?

Ohrabrite ih da pričaju o ponašanju kako biste ih naučili izboru i neka pričaju o svojim greškama kako bi naučili iz njih. Pitajte ih šta misle o drugim ljudima koji su napravili greške slične njihovim i koji su mogući razlozi zbog kojih su pogrešili. Pomozite im da pronađu zdravije objašnjenje za svoja ponašanja, a ne da traže nedostatke u sebi. Ovim ne beže od lične odgovornosti – ne traže izgovore – nego fokus stavljaju na učenje, a ne na greške.

I za kraj…

Biti roditelj je teško i biće momenata kada ćete odreagovati prvim rečima koje Vam se nađu na vrhu jezika. Mi smo svi ljudi i imamo ograničeno strpljenje i smirenost. Nekada nešto shvatimo pogrešno. Ako ponekad ne odreagujete kako biste želeli, nećete ih povrediti ukoliko je uobičajena praksa u porodici da mogu da eksperimentišu, da imaju pravo da nešto shvate pogrešno i da istražuju svoje ponašanje, a da uz to ne preispituju koliko oni sami vrede. Ne želimo da im sputavamo duh, koji nekad zna da bude prkosan i neverovatno radoznao, zato što upravo taj duh od njih stvara kreativne, inteligentne, neverovatne osobe kakve će postati jednog dana.
Kada podižemo decu, mi, kao roditelji, želimo da održimo svoj uticaj što je duže moguće. Ukoliko činimo nešto da posramimo dete, time ćemo uticati na njegovo ponašanje dok je toliko malo da je pod našom kontrolom, ali brzo će doći vreme kada više nećemo imati kontrolu i tada se naš uticaj oslanja samo na vezi uspostavljenoj sa detetom. A posramljenost kida ove veze. Onemoćava i nas i dete. Najbolja stvar koju možemo da uradimo za decu je sve ono što će proširiti njihove potencijale i očuvati njihovo dostojantvo, duh i jaku samosvesnost.
Priredila: Aleksandra Ivković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama