Васа има 13 година и био је увек солидан ђак. Одликаш с неколико четворки, без превише труда. Тренира одбојку и иде на немачки, дружи се, као и сваки тинејџер проводи време играјући игрице. Родитељи се труде да то буде у разумној мери, али знате како то иде, увек је борба. Ипак, не одустају. Не може се бити на екранима по читав дан.
Васа има и млађу сестру. Као и сваког тинејџера, она га смара, али у школи увек брине о томе где је и да ли је неко дира.
Мама и тата раде од 9 до 5, али се труде да изађу с посла у 5, сваког дана. Знају они да је ово време лудо и да деца могу лакше него икад кренути погрешним путем, само ако дозволимо себи да трепнемо. Зато – не трепћу. Вечерају заједно, сваке вечери. Причају о томе како су провели дан, планирају заједничке одморе, играју друштвене игре, кад за то остане времена. Тата је, рекли би неки, помало строг и захтеван. Има очекивања од своје деце кад је реч о понашању код куће, у школи и на сваком другом месту. Обавезе су на првом месту, али се и права поштују. Рекло би се баланс традиционалног и модерног васпитања, са мало већим нагласком на ово прво.
Али, у последњих неколико недеља више ништа није исто. Васа се променио. Повукао се у себе, мало разговара, на питања шта није у реду одговор је увек исти: „Све је у реду, смарате.“
Мама је решила да оде на отворена врата у школу. Разредна ће можда знати шта није у реду. Нису, додуше, до сада ни имале много контакта, али није било ни потребе. Васа је увек био добро дете и о свему су разговарали.
Разредна је сачекала помало ужурбана јер је тог дана била седница. Васина мама није оклевала, одмах је прешла на ствар и рекла да је забринута за свог сина. Да он није више исти. „Он је добро дете, не треба да бринете.“, рекла је разредна. „Онај мали Стевановић и Перић га понекад задиркују, али то су дечја посла. Не брините, нису се потукли никад, далеко било. Све је то нормално, они су тинејџери.“
Васина мама отишла је кући умирена, али не сасвим. Шта значи задиркују? Како задиркују? Покушала је опет да разговара са сином, без успеха. У данима и недељама које су уследиле атмосфера у кући се полако мењала. Упркос труду који су родитељи улагали да успоставе контакт с Васом, он је био све мање присутан, а сви су им говорили да је то због пубертета. Зашто да брину, није покварио оцене, иде на тренинге, не прави проблеме.
Васини другари из разреда били су, као и у сваком разреду, врло различити. Двојица проблематичних дечака, исто толико девојчица које долазе из дисфункционалних породица. Али, тога је одувек било. Све у свему, 90% пристојне деце.
А онда се Васа једног дана из школе вратио са масницом на лицу. Није желео да разговара, затворио се у собу. Мама и тата су били испрепадани и очајни, нису одустајали. Пре него што оду код разредне, желе да чују њега. После много молби и убеђивања, Васа је признао. Стевановић му недељама узима новац за ужину, а малтретирање траје месецима. На почетку „безазлене“ прозивке на које обично нико у школи не реагује јер „сви смо то прошли“ и „деца морају да очврсну“, а оне онда прерасту у уцене, претње и, на крају, батине.
Васа је ћутао. Није хтео да га било ко назива слабићем, али није желео ни да улази у сукобе јер су га родитељи увек учили да је насиље лоше, да не решава проблем. Стевановића, изгледа, нису. Све се десило у школском дворишту, одмах након часова. Васа није пријавио ником. „Шта вреди, два пута сам пријавио да су ми узели паре, а разредна их само изгрди, каже да ће позвати родитеље, а ја још више надрљам после школе, јер сам ‘цинкара’.“ – поверио се Васа родитељима.
Одлазак педагогу и директору прошао је с много уверавања за Васине родитеље да ће појачати васпитни рад и разговарати с родитељима. Да нема потребе за полицијом и да се од тога прави некакав скандал. Деца су то. Помириће се. Васини родитељи су поверовали. Педагог и директор ипак знају свој посао.
Прошло је неколико мирних недеља и деловало је као да се све смирило. А онда се Васа вратио из школе поцепане јакне. Била је потпуно исечена. Стевановић. Понео маказе, сео иза Васе и за време часа исекао јакну која је висила на његовој столици.
Поново директор и психолог.
„Знате, Стевановићеви родитељи су у процесу развода. Он пролази кроз тежак период и не можемо да допремо до њега, а мајку смо звали и није се јавила. Али уверавамо вас да ће се то решити, нема потребе за полицијом и инспекцијом. Ми смо му одузели те маказе.“ – рекао је директор.
Хајде, даћемо им још једну шансу, сложили су се Васини родитељи. За све то време, Васа је затворен за комуникацију. Често је у својој соби, па родитељи размишљају и да ангажују психолога да му помогне. Али то много кошта, а од њихове две плате једва скрпе за кредит, храну и једно седмодневно летовање на Дивчибарама. Ма може и без тог летовања, пронаћи ће начин…
Поново су се ствари смириле, али овог пута на недељу дана. Сценарио претњи, гурања, подсмевања је почео да се понавља. И десила се „сачекуша“. Њих тројица, а Васа сам. Али ван школе, у парку преко пута. За то, кажу у школи, нису одговорни.
Цео разред полако је почео да се групише. Двојица проблематичних дечака које нико није спутао, којима нико није помогао, вође су чопора. Или си с њима или си против њих. Неутралних није смело да буде. Васа је морао да бира. Или ће и сам почети да прозива и малтретира слабије, да пуши, бежи с часова и гађа пролазнике с прозора школе (и још много тога) или ће остати жртва. Није желео да разочара родитеље који су били толико поносни на њега. Од школе није могао да очекује помоћ, разредна је увек некако одсутна. Од почетка ове школске године одржали су само један ЧОС и то на тему употребе мобилног телефона за време часа.
Дакле, пред Васом је избор. Да буде добар својој породици и трпи малтретирање или да буде добар вршњацима и избегне улогу жртве?
Ја, родитељ доброг детета, питам вас који сте део система – шта Васа да одабере?
Шта да одабере моје дете ако сутра и оно буде Васа?
Зашто непрестано говорите – криви су родитељи?
За шта сам крив ЈА и свих 80 или 90 одсто родитеља оне добре деце?
Кривите оних 10% који не умеју да васпитају ни себе, па тако ни своју децу? Ок, криви су. Али, зар нису институције ту управо да примете такве, реагују и спрече да се деси овакав сценарио? Да помогну тој деци тих лоших родитеља јер су она препуштена сама себи?
Кад неко опљачка трафику и сутра слободно шета улицом, да ли је крив само он или и они који су му дозволили да слободно шета док не начини већи злочин?
Не, нису криви (само) ти родитељи. Јер је то мањина којом систем треба да се бави. То му је посао. За то је плаћен. Да препозна, усмери, едукује, реагује. Да примети децу која су на лутрији живота већ кажњена што имају лоше родитеље. А ако не примети или игнорише – да сноси последице. Заједно са тим родитељима.
Посао школе није да чува свој углед, већ да брине о сигурности све своје деце и наставника. А то се умањивањем озбиљности проблема – не постиже.
И за крај, да вас питам – кад се деси силовање, малтретирања, кад насилник на улици неког претуче, а ви га сутра видите како слободно шета улицом – шта ћете помислити? Где су му родитељи или где је СИСТЕМ?