Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Хегел је тврдио да се једно историјско збивање може догодити два пута. Маркс је додао да се први пут догађа као трагедија, а други пут као фарса.
Сећате ли се догађаја од пре икс година када је Карлеуша, под окриљем ноћи, дакле у време када су теткице поодавно обрисале подове учионица, снимила музички спот у (немојте ме држати за реч) некој овдашњој гимназији. Већ сутрадан су о том историјском догађају писале готово све новине у земљи.
Нисам сигуран да ли је челник дотичне васпитно-образовне установе попио педалу због Карлеушиног видеа (збило се то давно) – али је готово сасвим извесно да је директорка школе, у којој је знаменити Ди Џеј Крмак, недавно снимио музички спот – остала без функције. На први поглед, ништа страшно. И високи државни функционери остану без функције, издрже годину дана без исте, па се опет врате чили и орни за рад. И то још на кудикамо курентнијем месту.
Овде је, међутим, нешто друго интересантно. Пре свега то што се након писања појединих новина да је Ди Џеј Крмак (ето) снимио спот у учионици једне овдашње школе, граја и повика дигла, не на Крмка (који је према суду јавности само радио свој посао забављача широких народних маса) – већ на директорку школе која је дозволила да се спот снима у школи.
На прву лопту – у праву су, мада не би било изненађујуће да су на директорку најгрлатије пикирали управо лажни моралисти – редовни гледаоци Гранда и Парова.
Ова горка претпоставка прилично квари утисак о институту моралисања, будући да је поменуто “пикирање” саставни део малограђанштине у којој сви ми помало пливамо – а помало се и давимо.
Директорку дотичне школе не познајем. Немам појма да ли је добра или лоша особа, да ли добро обавља свој посао или га отаљава – те стога не могу са стопртоцентном сигурношћу тврдити како није знала за садржај спота у којем Ди Џеј Крмак изиграва средњошколца који подвирује професорки под сукњу.
Али, исто тако сматрам да је сасвим могуће да директорка школе уопште није била упућена у садржај сценарија – те да није ни могла претпоставити да ће Ди Џеј Крмак злоупотребити њено поверење.
Штавише, чињеница да је директорка, након емитовања Крмковог спота, поднела неопозиву оставку – само поткрепљује тезу да се ради о часној особи. Уосталом, сетите се неког високог функционера који је поднео оставку због било чега. А било је поприлично случајева када је то требало чинити. Хоћу да кажем како је врло могуће да је директорка погрешила (ко ради тај и греши) – верујући, заправо, да чини добро дело зарад добробити школе којом управља.
Заправо, ево шта мислим да се заиста догодило. (Уз реалну могућност да у потпуности грешим).
Ди Џеј Крмак изненада долази на идеју да сними музички спот за песму “Професорице” – и то баш у школи. Из неког разлога, бира дотичну васпитно-образовну установу и упућује директорки молбу следеће садржине: “Молимо Вас да нам у петак 19. маја, у времену од 20.30 до 21.30 омогућите коришћење било које учионице са школским клупама за кратко снимање музичког спота. Напомињемо да спот не садржи политичке или било какве друге антипропагандне садржаје”.
Бацимо сада поглед из перспективе школе.
Школа, као и свака друга у Србији, кубури са финансијама – а министарство просвете упорно мотивише директоре да сами трагају за додатним изворима финансирања.
Овакви тржишни начини размишљања, међутим, немају ничег заједничког са васпитно-образовним радом. Поготово што су и директори приморани да се (хтели-не хтели), понашају као менаџери приватних фирми – што тек нема благе везе са васпитно-образовним радом.
У таквом једном, да га тако назовемо, тржишном миљеу – директорка добија допис од некаквог Ди Џеј Крмка у којем је овај моли да му за одређену своту (која ће бити уплаћена на рачун школе), омогући снимање музичког спота у било чему што личи на учионицу.
Посебно је умирује молиочева гаранција да спот неће садржати политичке нити било какве друге АНТИПРОПАГАНДНЕ поруке!
Као образована особа, директорка сматра да одсуство антипропаганде на првом месту подразумева одсуство било каквих садржаја који би штетили угледу школе. Стога у својству пар екселанс менаџера, резонује да је снимање Ди Џеј Крмковог спота, идеална прилика да школа заради који евро – те стога неопозиво одобрава снимање музичког видеа. (Ово је било малчице светла из директоркине, менаџерске лампе).
Повежимо напослетку поменуте перспективе!
Ди Џеј Крмак (домаћи инвеститор) нуди школи (која кубури са ловом), новац како би у било којој учионици сат времена снимао музички спот (од непроцењиве кич вредности), на шта директорка (као менажер предузећа), прихвата примамљиви извор финансирања (Ди Џеј Крмков новац), а на опште задовољство министарства просвете (које свесрдно подржава предузетничке иницијативе школских директора).
П.С.
Па уколико је снимање Карлеушиног спота у једној овдашњој школи (пре икс година), повукло ногу – те у хегеловском смислу означило симболички почетак трагедије образовног система ове земље, утолико се недавно снимање спота Ди Џеј Крмка, у једној другој овдашњој школи, преобразило у фарсу – будући да је из „ласерског топа“ наопако установљених вредности избацило светлуцави зрачак на лицемерје система.
Узмимо као пример тржишни модел образовања.
Држава се определила за свето двојство дерегулације и приватизације, односно, за пребацивање терета самофинансирања на секторе који су традиционално финансирани из буџета – то јест, из џепова грађана. Руку на срце, и просветни радници редовно доприносе одржавању здравственог система ове земље унутар којег се лече њени грађани – па су, обрни-окрени, грађани и просветни радници тренутно у квит позицији. (Школе се, хвала на питању, још увек финансирају из буџета, а докле ће, чућемо кад нам то дошапне ММФ).
У међувремену, васпитно-образовне установе бивају мотивисане “одозго” да индивидуално трагају за изворима финансирања, будући да неолиберална идеологија вели да опстанак појединца, институције, заједнице…, зависи од његове/њене способности да оствари профит. А онда се деси да школа за новац изнајми фискултурну салу спортским и фолкорним клубовима, и да због тога добије ћушку од ресорног министарства и(ли) органа локалне самоуправе. (Уколико, пак, школа уступи учионицу неком естрадном уметнику да у истој сними некакав музички спот – тада директор(ка) неизоставно добија по ушима и обавезно осване на стубу срама).
Из овога следи да држава заправо и не зна шта хоће, већ слепо следи логику тржишта дозвољавајући пропадање културе и опстајање наопаког (но тржишно и те како исплативог), вредносног система
А ми се и даље згражавајмо над снимањима музичких спотова по школама и горама наше земље поносне – будући да не видимо како се полупорнографски ријалити програми без већих проблема емитују на телевизијама са националним фреквенцијама.
Згражавајмо се и даље над снимањима музичких спотова по школама и горама наше земље поносне – пошто не опажамо да поменуте ријалитије радо гледају маме и тате (обашка бабе и деде), тетке и стрине, наших школараца.
Згражавајмо се и надаље над снимањима музичких спотова по школама и горама наше земље поносне – када не примећујемо да се на телевизијама са националним фреквенцијама емитују музички програми у којима деца до ситних сати певају песмице непримерене њиховом узрасту.
Згражавајмо се увек над снимањима музичких спотова по школама и горама наше земље поносне – јер не уочавамо како гранд „култура“, пред носевима министарства културе и министарства просвете – „образује“ наше младо поколење (што се лако може проверити на основу онога шта омладина слуша (и шта не чита).
Згражавајмо се на крају над снимањима музичких спотова по школама и горама наше земље поносне – с обзиром да не региструјемо разне Ди Џеј Крмке у разним структурама власти, који чак и не плаћају грађанима да би се појавили на телевизији, радију, шрампи, интернету…
Само још да нам од толиког згражавања не припадне мука…