Deca pojma nemaju. Ne znaju da budu deca, pa to ti je. Mi smo bili nešto sasvim drugo, mi smo bili deca, a ne oni. Po vasceli dan bulje u kompjutere i mobilne telefone. U naše vreme toga nije bilo, jer da jeste i mi bismo buljili… Ne, nije to tema, kao ni oni, ta deca…
Nego, ima već nekoliko godina kako internetom kruži hvalospev generacijama koje su znale šta je to biti dete i koje su to majstorski odradile. Sudeći prema mejlovima, video-klipovima i ostalim internetskim umotvorinama, radi se o onima koji smo svetlo dana ugledali negde sredinom prošlog veka. U pomenutom sastavu koji nosi naslov „Kako smo preživeli” može se pročitati kakva je neverovatna kvalitativna razlika između nas dok besmo deca i ovih naših danas koji se decom samo reda radi zovu.
Kao prvo, mi smo pili vodu iz česme. Ovi naši piju kupovnu vodu iz još kupovnijih flaša. Jeste da im mi tu vodu kupujemo i da na njih urlamo kad ih ukebamo kako sisaju slavinu (legendarni refren: „Hoćeš da se zaraziš!? Zube da polomiš? Čemu čaše služe? Uzmi flaširanu…”), ali to sad nije bitno. Bitni smo mi. Mi smo pili vodu i iz baštenskog creva. Jeste da bismo ti isti „mi”, samo kad bi videli dete kako dodiruje pomenuto crevo, dobili fras, ali nije to to… Mi smo pili tu vodu i ništa nam nije bilo. Jeste da smo tu i tamo bili krastavi i imali proliv, ali to nema veze… Kao ni to što u naše vreme nije ni bilo plastičnih flaša. Flaše su bile staklene i svaka je imala 20 kg žive vage. Iz njih smo pili samo uz pomoć publike i asistenciju jačih, odraslih osoba. A ne ova deca današnja…
Drugo, mi smo se igrali napolju po ceo dan, samo nas uteraju na hranjenje… Jeste da nas roditelji nisu, pri rođenju, odmah upisali na balet, klavir, flautu, podvodni hokej, slobodno planinarenje, četiri strana jezika, zbog čega ova naša deca ustaju pre rudara, a ležu kad pokriju vampire, ali… to je za njihovo dobro. Dakle, mi smo se igrali napolju…
Dobro, sad su svuda napolju parkirani automobili, ne možeš ni iglu, a kamoli loptu da baciš… Ali to su naši auti, nećemo se valjda odreći automobila zbog nekih igrica… I sada automobili voze ulicama tako brzo kao što u naše doba nisu ni na automobilskim trkama vozili… ali… mi smo bili deca, a ne oni.
I nismo imali mobilne telefone. Nisu roditelji mogli stalno da nas zivkaju. Jeste da je zbog toga polovina majki imala hroničnu pneumoniju jer su visile na prozorima, ali… kako ja da pustim dete napolje, ako ne znam gde je?! Drugo sam bila ja, mislim mi, a drugo oni.
Da.
Mi smo satima pravili igračke od dasaka i cevki, a ovi današnji ništa, ni lokomotivicu od žice da proizvedu… A, mi… Mi smo već u porodilištu umeli od imalinske kutije da napravimo grčku hladnjaču. Jeste da danas više nema ni kutija, ni imalina, ali bi mogli da se snađu, deca su, nek pokažu šta znaju. Dobro, nas su naši roditelji učili da pravimo igračke, ali mi smo danas suviše zauzeti, ne mogu ta naša deca samo nešto da izvoljevaju. Uostalom, eno, ima da se kupe igračke, kakve daske po kući i cevke, samo još fali da nešto upropaste…
U samohvalospevu našim generacijama piše i da smo bili dobri u školi, a ko nije bio dobar, taj je dobio priliku – ponavljao je razred. A ne ova današnja deca… Ne znam, doduše, šta je danas drugačije, ali nešto sigurno jeste. I naši roditelji se nisu stalno žalili učiteljima, kao što to radimo mi… U stvari, kao što to rade roditelji te nemoguće dece.
Da… I nas su, dok smo decom bili, roditelji vozili neprivezane u autu, i bez vazdušnih jastuka, a ni dečja sedišta nismo imali. Jeste da tada ni prednja sedišta nisu imala pojaseve, niti te jastuke… Jeste i da smo ripali po sedištima i pri svakom kočenju, na bar duplo manjim brzinama od sadašnjih, završavali nosom na podu i krajnicima pod sedištem, ali… Mi smo bili deca, a ne ovi sad što tu glume neku decu, a u stvari…
Mi smo, kaže legenda, padali i ranjavali se, gubili zube, a nije bilo tužbi. Naši roditelji se nisu tužakali… Dobro, tu i tamo su zabeležena roditeljska urlikanja, lupanje po vratima i: „Vidim li još jednom onog vašeg blizu naše zgrade…”, dok su ova sadašnja deca tako nesposobna da ni roditelje nisu umela da izaberu kako treba.
I, iako smo padali i ranjavali se… Mi nismo kao ovi naši nosili kacige i štitnike koje smo im mi kupili, i ništa nam nije falilo. Sem oni gorepomenuti zubi. Doduše, ja imam i nekoliko podužih šavova na glavi i takvo koleno da ga baš ne pokazujem ako ne moram, ali šta mi fali. A ne ova deca današnja…
Ima tu još neponovljivih kvaliteta nas kad smo bili deca, ali i sad je već potpuno jasno da ova današnja deca nikada sa nama neće moći da se nose. Ne samo po pitanju kondicije, skromnosti, izdržljivosti, neograničenosti mašte, nego i po tome što smo mi detinjstvo uspeli da preživimo iako nas roditelji i učitelji nisu stalno vodali i slali kod pedagoga i psihologa… Mada, kad malo bolje razmislim, možda je trebalo… Možda bi to pomoglo da ova naša deca budu mrvu više deca, a ne ovakvi nesposobnjakovići. Mi smo imali detinjstvo na kom sami sebi čestitamo, a ne ova deca današnja. Naša.
Ko li ih samo takve napravi, da mi je znati?…
Jelica Greganović
(Iz knjige „Ljubav i druge sitnice” u izdanju „Lagune”, 2013. godine)