Park. Milica plače, roni krokodilske (dečje) suze iz na prvi pogled neuočljivog razloga.
Mama kojoj je dosta toga (ili svega u životu) ustaje i preti na sav glas: Milice, slomiću te, stvarno ću te slomiti, ne mogu više da te slušam, po ceo dan samo cmizdriš!
Milica nastavlja.
Razmišljam šta ovu mamu dovodi više do ludila: plač njene Milice ili to što vidi da metoda pretnji ne pali pa se oseća nemoćno. Nemoćna je pa viče. Ili možda viče, ne uviđajući da je to čini nemoćnom?
Naizgled, sledećeg trenutka ova situacija kao da nije ni postojala. Svaka od njih pronalazi svoju oazu mira u parku. Neko se igra, neko puši cigaretu.
Deset minuta mira, potom žurni koraci ka Milici.
Milice, slomiću te, razumeš li? Približava se devojčici ubrzanim hodom očiju željnih Miličinog straha. I tup jedan udarac po guzi. Pa drugi. Milica je izgleda svojom neopreznošću i “cmizdravim” glasom probudila bebu brata u kolicima.
Koliko je trogodišnjih Milica koje su “cmizdrave” nekada u parku?
Ili je bolje pitanje pak: Koliko je mama poput njene koje izgovaraju nasilne rečenice?
A možda je najbolje pitanje: Šta je doprinelo da Milica bude tako “cmizdrava” datog momenta u parku?
Kad bi mama pošla od tog pitanja, možda bi dobila odgovor kao šamar na svoju trenutnu alternativu: “Slomiću te Milice.”
Nije sve u lomljenju. Ima nešto i u sastavljanju. Same sebe i svoje pribranosti.
Dijana Stanišić, dijanastanisic.com