Крајем фебруара 2026. године, гостујући на телевизији Курир, министар просвете Дејан Вук Станковић изнео је низ ставова који су изазвали бурне реакције јавности. Повод су били дуготрајни сукоби око управљања Петом београдском гимназијом — једном од најпрестижнијих школа у Србији — где су професори, родитељи и ученици месецима протестовали против начина на који министарство поставља директоре школе, ван редовних конкурса и без подршке колектива.
Кључне изјаве министра биле су следеће:
„Идите у приватну школу. Јесте ли незадовољни начином којим се управља државном школом? Идите у приватну, шта је проблем.“
Образовање је назвао „услугом која се продаје на тржишту“.
Запосленима који су незадовољни радом министарства поручио је да могу да „потраже посао негде другде“, јер је „ово слободна земља“.
Професоре и родитеље који су протестовали описао је као људе који „користе ученике као глинене голубове“ и који желе да „распале дух побуне“.
Свака од ових изјава носи озбиљне концептуалне, правне и етичке проблеме. Хајде да их разложимо.
Проблем 1: Државну школу сви већ плаћамо — и не можемо да бирамо да је не платимо
Ово је можда најважнија ствар коју треба разумети, а министар је потпуно заобишао.
Државне школе у Србији финансирају се из државног буџета, који се пуни порезима и доприносима свих грађана — запослених, пензионера, предузетника. Сваки порески обвезник, без обзира на то има ли децу, колико има, у којој школи уче — доприноси финансирању јавног образовног система.
То значи да када министар каже „идите у приватну школу“, он заправо поручује: платите још једном. Једном кроз порезе (што нико не може да избегне), и још једном кроз школарину. Ово није слободан избор потрошача — ово је двоструко плаћање за исту услугу, од које сте приморани да користите ону која вам се не свиђа или да издвајате додатна средства за алтернативу.
Замислите да градска комунална фирма лоше ради — прљава вода, нередован одвоз смећа, грејање које не ради… И да вам градски званичник каже: „Коме се не свиђа, нека унајми приватну фирму.“ Ви и даље плаћате комуналну фирму кроз порез. Нико вас не ослобађа тог трошка. Логика је идентична.
Или, замислите да вам министар здравља каже – ако вам се не допадају државне болнице, идеите у приватне. Да ли заиста постоји неко коме је ово у реду?
Проблем 2: Образовање није „услуга која се продаје на тржишту“
Изјава да је образовање „услуга која се продаје на тржишту“ није само погрешна — она је у директном сукобу са Уставом Србије и принципима на којима почива савремено демократско друштво.
Шта каже Устав Србије?
Члан 71. Устава Србије гарантује право на образовање и прописује да је основно образовање обавезно и бесплатно, а да је средње образовање бесплатно. Образовање се дефинише као право, не као услуга.
Шта економска теорија каже о образовању?
Економисти сврстају јавно образовање у категорију јавних добара и добара са позитивним екстерналијама — то јест, добара чија корист не припада само појединцу који га користи, већ целом друштву. Образовани грађани:
– продуктивнији су радници и плаћају више пореза,
– мање се ослањају на социјалну заштиту,
– мање су склони криминалу,
– активнији су учесници демократског живота.
Управо зато све развијене демократије света финансирају јавно образовање из буџета — не зато што су „социјалистичке“, већ зато што је то економски и друштвено рационално. Тржиште не би само по себи обезбедило довољно образовања, јер појединац не може интернализовати све користи које његово образовање доноси заједници.
Третирати образовање као „робу на тржишту“ значи пристати на то да квалитет образовања вашег детета зависи искључиво од дебљине вашег новчаника — што директно води ка повећању неједнакости и слојевитости друштва.
Проблем 3: Министар је одговоран управо оним грађанима који критикују
Министар просвете није директор приватне компаније који може да каже незадовољним купцима да оду код конкуренције. Он је јавни функционер, постављен да управља системом који се финансира новцем свих пореских обвезника, у име и за добробит свих грађана.
Ово није семантичка разлика. Из ње проистичу конкретне обавезе:
– Министар је одговоран пред свим грађанима, а посебно пред родитељима чија деца похађају државне школе.
– Родитељи који критикују начин управљања школом нису „непријатељи система“ — они су корисници јавне услуге који имају право да захтевају њен квалитет.
– Професори који протестују нису „дестабилизатори“ — они су јавни радници који имају право на слободу изражавања и синдикално организовање.
Када министар каже „коме се не свиђа, нека иде негде другде“, он у суштини одбија своју основну функцију: да слуша, одговара и унапређује систем у интересу јавности. То је еквивалентно лекару који болеснику каже „коме се не свиђа мој третман, нека иде у приватну клинику“ — а притом га та клиника и финансира кроз здравствене доприносе.
Проблем 4: „Слободна земља“ као аргумент који не функционише
Аргумент „ово је слободна земља, може свако да иде где хоће“ звучи либерално, али у овом контексту је заблуда.
Слобода избора на тржишту претпоставља:
1. да имате реалне алтернативе,
2. да за све алтернативе плаћате по сопственој вољи,
3. да можете да престанете да користите услугу с којом нисте задовољни и да престанете да је плаћате.
Ништа од овога не важи за јавно образовање:
1. Реална алтернатива? Приватне школе у Србији постоје, али су скупо плаћене. Просечна школарина у приватној гимназији у Београду креће се од 500 до преко 1.000 евра месечно — што је недоступно за велику већину породица.
2. Плаћате по вољи? Не. Порез је обавезан.
3. Можете престати да плаћате? Не. Чак и ако упишете дете у приватну школу, и даље финансирате државну кроз порезе.
Дакле, „слобода“ на коју министар позива не постоји у једнакој мери за све. Она постоји за имућне — а за све остале је празна реторика.
Проблем 5: Директори по партијском кључу и суспензије професора
Криза у Петој београдској гимназији није настала у вакууму. Она је део шире слике управљања образовањем у Србији, где су оснажене притужбе да се:
– директори школа постављају мимо законом предвиђених конкурса,
– вршиоци дужности смењују и постављају без транспарентног процеса,
– професори суспендују због стајалишта која нису по вољи управе.
У случају Пете гимназије, за време мандата једне в.д. директорке суспендовано је осморо професора. Родитељи и професори који су протестовали описани су као они који „користе ученике као глинене голубове“ — што је, према речима саме заинтересоване стране, материјал за грађанску тужбу.
Када министар овакво стање одбрани са „коме се не свиђа, нека иде“, он у суштини брани недостатак транспарентности и демократске контроле у јавној институцији, финансираној јавним новцем.
Шта би министар требало да каже и уради?
Насупрот изговореном, одговорни министар просвете у оваквој ситуацији требало би да:
– Објасни на који начин се бирају директори школа и зашто је транспарентност кључна.
– Одговори на конкретне жалбе родитеља и професора, уместо да их делегитимише.
– Призна да критика грађана није напад на систем, већ његов саставни део.
– Гарантује да јавне институције раде у интересу свих корисника, а не у интересу партијских или персоналних интереса.
Образовни систем је осетљиво ткиво друштва. Када министар који га води каже да је оно „услуга на тржишту“ и да незадовољни могу „да иду“, он не само да крши основна начела јавног управљања — он поручује целом друштву да су му школа и она деца која у њима седе мање важни од комфора неометаног управљања.
То није слободна земља. То је земља у којој се о вашој деци одлучује без вас — и од вас се тражи да за то платите