Krajem februara 2026. godine, gostujući na televiziji Kurir, ministar prosvete Dejan Vuk Stanković izneo je niz stavova koji su izazvali burne reakcije javnosti. Povod su bili dugotrajni sukobi oko upravljanja Petom beogradskom gimnazijom — jednom od najprestižnijih škola u Srbiji — gde su profesori, roditelji i učenici mesecima protestovali protiv načina na koji ministarstvo postavlja direktore škole, van redovnih konkursa i bez podrške kolektiva.
Ključne izjave ministra bile su sledeće:
„Idite u privatnu školu. Jeste li nezadovoljni načinom kojim se upravlja državnom školom? Idite u privatnu, šta je problem.“
Obrazovanje je nazvao „uslugom koja se prodaje na tržištu“.
Zaposlenima koji su nezadovoljni radom ministarstva poručio je da mogu da „potraže posao negde drugde“, jer je „ovo slobodna zemlja“.
Profesore i roditelje koji su protestovali opisao je kao ljude koji „koriste učenike kao glinene golubove“ i koji žele da „raspale duh pobune“.
Svaka od ovih izjava nosi ozbiljne konceptualne, pravne i etičke probleme. Hajde da ih razložimo.
Problem 1: Državnu školu svi već plaćamo — i ne možemo da biramo da je ne platimo
Ovo je možda najvažnija stvar koju treba razumeti, a ministar je potpuno zaobišao.
Državne škole u Srbiji finansiraju se iz državnog budžeta, koji se puni porezima i doprinosima svih građana — zaposlenih, penzionera, preduzetnika. Svaki poreski obveznik, bez obzira na to ima li decu, koliko ima, u kojoj školi uče — doprinosi finansiranju javnog obrazovnog sistema.
To znači da kada ministar kaže „idite u privatnu školu“, on zapravo poručuje: platite još jednom. Jednom kroz poreze (što niko ne može da izbegne), i još jednom kroz školarinu. Ovo nije slobodan izbor potrošača — ovo je dvostruko plaćanje za istu uslugu, od koje ste primorani da koristite onu koja vam se ne sviđa ili da izdvajate dodatna sredstva za alternativu.
Zamislite da gradska komunalna firma loše radi — prljava voda, neredovan odvoz smeća, grejanje koje ne radi… I da vam gradski zvaničnik kaže: „Kome se ne sviđa, neka unajmi privatnu firmu.“ Vi i dalje plaćate komunalnu firmu kroz porez. Niko vas ne oslobađa tog troška. Logika je identična.
Ili, zamislite da vam ministar zdravlja kaže – ako vam se ne dopadaju državne bolnice, ideite u privatne. Da li zaista postoji neko kome je ovo u redu?
Problem 2: Obrazovanje nije „usluga koja se prodaje na tržištu“
Izjava da je obrazovanje „usluga koja se prodaje na tržištu“ nije samo pogrešna — ona je u direktnom sukobu sa Ustavom Srbije i principima na kojima počiva savremeno demokratsko društvo.
Šta kaže Ustav Srbije?
Član 71. Ustava Srbije garantuje pravo na obrazovanje i propisuje da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno, a da je srednje obrazovanje besplatno. Obrazovanje se definiše kao pravo, ne kao usluga.
Šta ekonomska teorija kaže o obrazovanju?
Ekonomisti svrstaju javno obrazovanje u kategoriju javnih dobara i dobara sa pozitivnim eksternalijama — to jest, dobara čija korist ne pripada samo pojedincu koji ga koristi, već celom društvu. Obrazovani građani:
– produktivniji su radnici i plaćaju više poreza,
– manje se oslanjaju na socijalnu zaštitu,
– manje su skloni kriminalu,
– aktivniji su učesnici demokratskog života.
Upravo zato sve razvijene demokratije sveta finansiraju javno obrazovanje iz budžeta — ne zato što su „socijalističke“, već zato što je to ekonomski i društveno racionalno. Tržište ne bi samo po sebi obezbedilo dovoljno obrazovanja, jer pojedinac ne može internalizovati sve koristi koje njegovo obrazovanje donosi zajednici.
Tretirati obrazovanje kao „robu na tržištu“ znači pristati na to da kvalitet obrazovanja vašeg deteta zavisi isključivo od debljine vašeg novčanika — što direktno vodi ka povećanju nejednakosti i slojevitosti društva.
Problem 3: Ministar je odgovoran upravo onim građanima koji kritikuju
Ministar prosvete nije direktor privatne kompanije koji može da kaže nezadovoljnim kupcima da odu kod konkurencije. On je javni funkcioner, postavljen da upravlja sistemom koji se finansira novcem svih poreskih obveznika, u ime i za dobrobit svih građana.
Ovo nije semantička razlika. Iz nje proističu konkretne obaveze:
– Ministar je odgovoran pred svim građanima, a posebno pred roditeljima čija deca pohađaju državne škole.
– Roditelji koji kritikuju način upravljanja školom nisu „neprijatelji sistema“ — oni su korisnici javne usluge koji imaju pravo da zahtevaju njen kvalitet.
– Profesori koji protestuju nisu „destabilizatori“ — oni su javni radnici koji imaju pravo na slobodu izražavanja i sindikalno organizovanje.
Kada ministar kaže „kome se ne sviđa, neka ide negde drugde“, on u suštini odbija svoju osnovnu funkciju: da sluša, odgovara i unapređuje sistem u interesu javnosti. To je ekvivalentno lekaru koji bolesniku kaže „kome se ne sviđa moj tretman, neka ide u privatnu kliniku“ — a pritom ga ta klinika i finansira kroz zdravstvene doprinose.
Problem 4: „Slobodna zemlja“ kao argument koji ne funkcioniše
Argument „ovo je slobodna zemlja, može svako da ide gde hoće“ zvuči liberalno, ali u ovom kontekstu je zabluda.
Sloboda izbora na tržištu pretpostavlja:
1. da imate realne alternative,
2. da za sve alternative plaćate po sopstvenoj volji,
3. da možete da prestanete da koristite uslugu s kojom niste zadovoljni i da prestanete da je plaćate.
Ništa od ovoga ne važi za javno obrazovanje:
1. Realna alternativa? Privatne škole u Srbiji postoje, ali su skupo plaćene. Prosečna školarina u privatnoj gimnaziji u Beogradu kreće se od 500 do preko 1.000 evra mesečno — što je nedostupno za veliku većinu porodica.
2. Plaćate po volji? Ne. Porez je obavezan.
3. Možete prestati da plaćate? Ne. Čak i ako upišete dete u privatnu školu, i dalje finansirate državnu kroz poreze.
Dakle, „sloboda“ na koju ministar poziva ne postoji u jednakoj meri za sve. Ona postoji za imućne — a za sve ostale je prazna retorika.
Problem 5: Direktori po partijskom ključu i suspenzije profesora
Kriza u Petoj beogradskoj gimnaziji nije nastala u vakuumu. Ona je deo šire slike upravljanja obrazovanjem u Srbiji, gde su osnažene pritužbe da se:
– direktori škola postavljaju mimo zakonom predviđenih konkursa,
– vršioci dužnosti smenjuju i postavljaju bez transparentnog procesa,
– profesori suspenduju zbog stajališta koja nisu po volji uprave.
U slučaju Pete gimnazije, za vreme mandata jedne v.d. direktorke suspendovano je osmoro profesora. Roditelji i profesori koji su protestovali opisani su kao oni koji „koriste učenike kao glinene golubove“ — što je, prema rečima same zainteresovane strane, materijal za građansku tužbu.
Kada ministar ovakvo stanje odbrani sa „kome se ne sviđa, neka ide“, on u suštini brani nedostatak transparentnosti i demokratske kontrole u javnoj instituciji, finansiranoj javnim novcem.
Šta bi ministar trebalo da kaže i uradi?
Nasuprot izgovorenom, odgovorni ministar prosvete u ovakvoj situaciji trebalo bi da:
– Objasni na koji način se biraju direktori škola i zašto je transparentnost ključna.
– Odgovori na konkretne žalbe roditelja i profesora, umesto da ih delegitimiše.
– Prizna da kritika građana nije napad na sistem, već njegov sastavni deo.
– Garantuje da javne institucije rade u interesu svih korisnika, a ne u interesu partijskih ili personalnih interesa.
Obrazovni sistem je osetljivo tkivo društva. Kada ministar koji ga vodi kaže da je ono „usluga na tržištu“ i da nezadovoljni mogu „da idu“, on ne samo da krši osnovna načela javnog upravljanja — on poručuje celom društvu da su mu škola i ona deca koja u njima sede manje važni od komfora neometanog upravljanja.
To nije slobodna zemlja. To je zemlja u kojoj se o vašoj deci odlučuje bez vas — i od vas se traži da za to platite