Kао што ми желимо насмејану, опуштену и веселу децу, а не мргуде, тако и наша деца желе насмејане и опуштене мајке, а не доживотне врховне судије и тужиоце.
Мајке могу да буду неописиво досадне: докторке за општа места у стилу – „прехладићеш се“, „ослабила си“, и томе слично. Kад се томе дода непрестано критиковање своје деце, дељење савета кад их нико не тражи, запањеност пред идејом да одасли син или ћерка иду са друштвом на море, јер је пут дуг а опасности вребају иза сваке окуке, као и ситне критике –„могла си да се очешљаш“ , „боље ти стоји онај други кармин“, „сувише ти је кратка сукња“ или „зашто си, дођавола, пустио ту браду“, и томе слично из опуса стилисте аматера који гаје многе мајке, логично је претпоставити да њихова деца често помисле како су досадне и напорне. Брига, наиме, јесте убица сваке животне радости.
Милслила сам годинама да је моја мајка таква, а онда сам, једног дана, кад сам се поштено погледала у огледало схватила да и сама припадам тој древној аутохтоној домаћој врсти. Мало је фалило да постанем слика и прилика класичне мајке гушитељке. И, онда сам дошла до закључка да, уколико не научим да се опустим, уколико ми не пође за руком да се зауставим и да своје одрасло дете у сваком тренутку третирам као одраслу, аутономну и себи равну особу, од које имам толико тога да научим – да ћу не само да бабнем пре времена, него да ћу да јој постанем камен око врата. А, ко нормалан би тако нешто желео?
Kао што ми желимо насмејану, опуштену и веселу децу, а не мргуде, тако и наша деца желе насмејане и опуштене мајке, а не доживотне врховне судије и тужиоце. Желе, кад смо их већ васпитали и одгајили, да им будемо пријатељи и саговорници, желе опуштене тренутке које обележава пријатељство, разумервање и узајамно поштовање. Желе да се према њима понашамо као што се понашамо према својим пријатељима. Желе слатко ћаскање, хумор, желе да им будемо, некако, млади. То нема везе са годинама, ни са борама, то има везе са поштовањем. Да им кажемо да су у праву, и да нешто не знамо, и да не кукамо и не критикујемо , него да их похвалимо и подржимо.
Kо воли гунђала? Kо воли свађалице? Kо радо иде да се види са оним ко непрестано критикује?
Мислим, на томе мора да се ради – мајка увек може да буде боља. А кад је мајка боља, све је боље.
Ја и даље, право да вам кажем, учим да моја не мора да буде задња, и да не само да није важно да будем у праву, него да је веома лако рећи да ниси у праву.
Kад ми је после једног ручка у локалној кафаници, на моје питање, како се провела са мном, моја ћерка опуштено рекла да јој је било баш дивно, схватила сам, по ко зна који пут, да је живот генијалан само за оне који су спремни да уче, али не и за оне који мисле да све знају.
Мирјана Бобић Мојсиловић
Извор:AllMe