Вршњачко насиље о коме се ових дана толико пише, због језивих снимака девојака које зверски туку своју другарицу, заправо је и нека врста језичке смицалице…
Вршњачко насиље о коме се ових дана толико пише, због језивих снимака девојака које зверски туку своју другарицу, заправо је и нека врста језичке смицалице – јер, вршњаци су и четрдестогодишњаци који се по нашим риалити шоу програмима, у скупштини, у градском превозу, на улицама лемају као звери. Србија је постала земља насиља, бесомучности, ужаса, беса и страха који се на крају завршава овако – шутирањем, крвљу и болесном агресијом.
Дакле, не туку и узајамно се не злостављају само деца и млади – то је, на жалост, појава која је обухватила све слојеве друштва. Са једне стране имамо риалити програме на телевизијама са националним фреквенцијама који свој успех и рејтинге контролишу само и искључиво мером насиља коју производе као врхунски концепт забаве, док са друге стране имамо краткорочну друштвену забринурост над овом језивом појавом.
Из владе су ових дана јавили да ће за насиље у школама одговарати директори (сасвим исправно!), али питање свих питања је – хоће ли одговарати и родитељи. Није логично да се родитељима који не вакцинишу своју децу прети затвором, а родитељима чија су деца побеснеле звери – нико нема шта да каже.
Kад смо ми ишли у школу, насиље је било ретко – пре свега зато јер је – тући се, псовати и малтретирати друга или другарицу – било срамота! Насиља су се стидели родитељи, учитељи, директори.
Поента са данашњим насиљем, међутим, само делимично лежи у погубности домаћих риалитија који и нису ништа друго него такмичење у озверивању и у степену трпљења, ( слављење у исто време и злостављача и жртве јесте кључни доказ свеукупне друштвене патологије) – ради се о тоталном суноврату свих вредности ; згазити и уништити другога, испоставља се као знак времена , док са друге стране срамота – као морални појам више не постоји. Небитно да ли се неко појавио са голом дојком, или имао сексуалне односе пред камерама , са жаром употребљавао претње о „гепековању“ или премлаћивао друга и другарицу и то снимао због „рејтинга“, све је то иста матрица.
Устати против насиља у школама, на јавној сцени, на телевизијама, није само борба за нашу децу – него за оно мало људског достојанства које нам је преостало.
Извор: AllMe